Civilna zaštita, stub bezbednosti

Sistem civilne zaštite u Republici Srbiji formalno je uređen savremenim zakonodavstvom i institucionalno postavljen kroz Ministarstvo unutrašnjih poslova i njegov Sektor za vanredne situacije. Međutim, konkretni pokazatelji sa terena ukazuju da organizaciona struktura ne prati u dovoljnoj meri realnu spremnost stanovništva i lokalnih zajednica.

Temelj sistema čini Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, koji uvodi koncept procene rizika, planova zaštite i spasavanja, obavezne koordinacije između republičkog i lokalnog nivoa i uključivanje građana u sistem civilne zaštite.

Operativno jezgro sistema čine vatrogasno-spasilačke jedinice, jedinice civilne zaštite opšte i specijalizovane namene, lokalni štabovi za vanredne situacije, kao i podrška struktura poput Vojske Srbije i Crvenog krsta Srbije. Na papiru sistem je u funkciji, ali u praksi spremnost građana i lokalnih struktura pokazuje ozbiljne slabosti.

U urbanim sredinama stanovništvo ne zna lokaciju najbližeg skloništa niti ono uopšte postoji. Građani nemaju porodične planove postupanja u slučaju poplave, zemljotresa ili hemijskog akcidenta. Takođe, nije regulisano i realizovano kolike zalihe vode, baterijskih lampi i kompleta prve pomoći građani treba da poseduju. U nekim anketama utvrđeno je da veliki broj građana ne zna značenje signala sistema za javno uzbunjivanje.

Za razliku od pojedinih evropskih zemalja gde se periodično organizuju nacionalne simulacije evakuacije ili testiranje sistema uzbunjivanja, u Srbiji ovakve vežbe gotovo da ne postoje, škole i javne ustanove nemaju redovne i praktične obuke za postupanje u kriznim situacijama. Praksa pokazuje da se građani s procedurama upoznaju tek kada se vanredne situacije već dogode. Tokom katastrofalne poplave 2014. godine u Obrenovcu pokazali su se kašnjenje u edukaciji stanovništva, nedovoljna koordinacija između lokalnih i republičkih struktura, nedostatak čamaca, zaštitne opreme i logistike u prvim satima krize.

U brojnim opštinama jedinice civilne zaštite postoje formalno, ali nemaju redovne obuke, nemaju adekvatnu opremu, članovi nisu upoznati sa svojim zadacima i mobilizacioni planovi nisu ažurni. Praktično, u kriznim situacijama najveći teret i dalje nose profesionalne vatrogasno-spasilačke jedinice, dok je građanska komponenta sistema gotovo neaktivna.

Kultura bezbednosti podrazumeva naviku preventivnog razmišljanja i pripremanja za reagovanje u kriznim situacijama. U Srbiji je dominantan reaktivni model – reaguje se tek kad se opasnost manifestuje. Analiza ukazuje na tri ključna uzroka: finansijska ograničenja lokalnih samouprava, izostanak stalne obuke građanstva i nedostatak informisanja građana o potencijalnim rizicima i opasnostima.

Da bi sistem civilne zaštite prerastao iz formalne u operativno efikasnu strukturu mora se mnogo šta planski i organizovano učiniti. Jedna od prvih mera jeste uvođenje obavezne obuke u školama i lokalnim zajednicama, uvođenje nacionalnog dana vežbi i testiranje sistema uzbunjivanja i javne kampanje o ličnoj i porodičnoj pripremljenosti.

Civilna zaštita u Republici Srbiji nije institucionalno nepostojeća, ali je u praksi nedovoljno organizovana i spremna za svoju ulogu i namenu u kriznim situacijama. U uslovima geopolitičke nestabilnosti i povećanih rizika od nastanka vanrednih situacija pitanje civilne zaštite nije tehničko, već strateško i nacionalno pitanje. Bez sistemskog ulaganja u znanje, obuku i organizaciju stanovništva, svaki zakon ostaje nedovoljno iskorišćen instrument bezbednosti. Civilna zaštita u Republici Srbiji ne sme da bude samo sistem na papiru već mora biti stub bezbednosti u praksi.

Dragan Paskaš,

general, Beograd