Kad Amerika krene u rat

Jedva pet godina po neslavnoj bežaniji iz Avganistana (15. avgust 2021), Amerika je ponovo krenula u rat. Ovog puta protiv Irana i s Izraelom kao glavnim saveznikom. Zvanično, uzrok intervencije je nastojanje Islamske Republike da stvori sopstveno nuklearno oružje. S druge strane, obe zemlje napadači isto odavno poseduju. 
Amerikanci vole da ratuju, pogotovo ako je front podalje od njihovih obala. Tokom istorije velike države svega sedam ovdašnjih predsednika nije se latilo oružja. Ali to se odnosi na one iz 17. i 18. veka, kada su pridošlice još bile zauzete osvajanjem ogromnih, slabo nastanjenih prostora na kontinentu i istrebljivanjem starosedelaca. 
Američka taktika odavno je poznata. Oni nikad ne gube ratove. Jednostavno, „okončavaju vojne misije”. U nastojanjima da nametnu svoju dominaciju u pojedinim državama i regionima nastoje da na ciljanom prostoru izazovu sukob između njima naklonjenih religijskih, nacionalnih, političkih strana i onih koje su im protivne, i da se u sve pomenuto nekako udenu. U tom smislu, a u pripremi terena, koristi se tzv. meka moć. Preciznije, stvara se atmosfera naklonjena američkoj opciji, koja obavezno ide uz slogan „borbe za demokratiju”. 
I mi u nekadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji bili smo tokom decenija meta sličnih nastojanja. Još se pamte gostovanja američkih umetnika koji su ovamo (i u druge zemlje tzv. socijalističkog lagera) dolazili isključivo po nalogu i u organizaciji programa USAID. U mnogo slučajeva, oni koji su odlazili na takva putovanja bili su na njih čak i prisiljavani. Slično se odnosi i na pravu poplavu američkih filmova koji su na ove prostore distribuirani bez ikakve naknade, ili po dampinškim cenama. 
Na taj način stvarana je atmosfera u kojoj su oni kojima je ista bila namenjena, naizgled svojevoljno, formirali mišljenja i stavove bliže američkim, a kojima je potom bilo lakše manipulisati. Sve pomenuto, naravno uz poslovičnu krutost istočnih sistema, od Amerike je stvorilo naizgled obećanu zemlju. Tamo gde nisu uspevali pomenutom „mekom moći”, Amerikanci su upućivali – bombardere. 
U svemu pomenutom postoji vrlo jasan princip: Amerika ratove vodi dok za to ima računa. I ni korak dalje. Ne interesuju je sudbina napadnutih, posledice razaranja, broj izginulih… Nedavni slučaj pokušaja slamanja režima u Venecueli najbolje govori o tome. Onog trenutka kad se ukazala prilika za rat protiv Irana južnoamerička zemlja je izašla iz fokusa interesovanja Vašingtona. Naslednici Nikolasa Madura postali su odjednom prihvatljivi, prašina podignuta u onih nekoliko dana slegla se i pažnja je preneta na sasvim drugi kraj sveta. 
Pobeda za Amerikance nikad nije bila ultimativna. Potreban im je samo rat. Kakav god bio, samo da se vodi negde daleko i da ne uznemirava mnogo domaću javnost. Naprotiv, dovoljno je u ciljanoj zemlji stvoriti atmosferu u kojoj bi oni koji su pod američkim uticajem mogli oštrije da dignu glas, da se pobune, zatraže promenu. Kao trenutno u Srbiji. 
Cilj ovakvog delovanja jeste da se od tih zemalja stvore ekonomski i politički zavisnici, tačnije, treba ih naterati da igraju kako američka država zahteva. Bilo kao izvorišta energenata, jeftina proizvodna baza, ili kao strateška mesta za dalja vojna nastupanja. 
Amerikanci u rat ulaze iz nekoliko razloga: da bi u određenom delu sveta održali napetost, da bi istrošili zalihe oružja koje im više nije neophodno ili je zastarelo, da bi u realnim ratnim uslovima isprobali najsavremenije produkte industrije naoružanja, ili da bi kod onih koje su već uzeli pod svoje ugušili svaku pomisao na samostalnost. Danas je ta borba delikatnija, pošto niko nije spreman da posegne za nuklearnim potencijalom, a na drugi način, objektivno, definitivnu pobedu nije moguće postići. 
Jedna od specifičnosti američkog ratovanja, po ugledu na britansku doktrinu, jeste „trošenje tuđe žive snage kao topovskog mesa”. Najbolji način da se to sprovede jeste instaliranje vojnih baza oko zemlje na koju je napad usmeren. Prva prirodna reakcija napadnutih biće da ciljaju američke baze u svojoj neposrednoj okolini. Ali time u sukob uvlače najbliže komšije. Stvara se među njima „zla krv”. I toga smo se nagledali na Balkanu. Ne jedanput.
Sledeća faza je upotreba dalekometnog, oružja poput borbenih aviona ili samovodećih raketa, angažovanje mornarice u najbližim morima, zaprečavanje plovnih puteva… Upućivanje ljudi na front, na direktnu liniju sukoba, poslednja je opcija i obavezno praćena gromoglasnom kampanjom. 
Amerikanci su posle Drugog svetskog rata, u principu, vojevali na tuđ račun i s pozamašnom dobiti. Uopšte im nije smetalo da izgube ratove u Vijetnamu, Avganistanu, Siriji…, jer njihova ideja i nije bila da se zanavek ušanče na pomenutim prostorima, nego da preuzmu kontrolu nad tamošnjim privrednim, ekonomskim, energetskim, ljudskim kapacitetima, instaliraju poneku vojnu bazu... A to se uglavnom sprovodi kroz naknadnu „humanitarnu pomoć” i slične trikove.
Kako rekosmo, Amerikanci nikad ne gube ratove. Kad vide da ne mogu da ispune nameravano, kad su pred objektivnim porazom, ili kad domaća javnost digne glas, oni jednostavno saopšte da su postigli ono šta su hteli i da vojnici mogu da se vrate kućama. Ne spominjući šta im je zaista bio cilj i zašto ga nisu ostvarili. Pogotovo ako im se bliže predsednički izbori. Ali zato za sobom obavezno ostavljaju haos, bedu, siromaštvo i neraščišćene lokalne račune. Tako su okončali ratove u Severnoj Koreji, Vijetnamu, Avganistanu, Iraku… Pa i kod nas. 
Za cenu ne pitaju. Korejski rat (1950–1953) koštao je, prema današnjim merilima, između 300 i 350 milijardi američkih dolara. Onaj u Vijetnamu (1965–1973) dostigao je 1,2 biliona, dok su u Avganistanu u vetar bačena 2,3 biliona. Tu je i onaj u Iraku (2003), čiji je račun takođe odneo više od dva biliona dolara iz džepova američkih poreskih obveznika. Samo angažovanje u Avganistanu i Iraku koštalo je više nego svi američki ratovi u drugoj polovini 20. veka zajedno. Ovaj najnoviji u Iranu definitivno neće biti jeftiniji. Ipak, rezultat u svim pomenutim intervencijama danas se može smatrati – ništavnim. 
Istovremeno, generali i admirali u Pentagonu strogo vode računa da ni na koji način ne uđu u sukob s „velikima”. Pre svega s Kinom ili Rusijom. Svesni su da bi se u takvom slučaju ratne operacije definitivno prenele na američko tlo, moguće i uz pogubnu upotrebu nuklearnog oružja. A veliko je pitanje kako bi se u tom slučaju ponašali obični Amerikanci, pogotovo oni ruskog ili dalekoazijskog porekla. 
Ali ko zna šta će još pasti na pamet glavešinama iz Pentagona.

 *Novinar „Politike” u penziji