Tajna istorija Titovog grada

Užice – Setiti se zaboravljenih varoških likova i urbanih legendi, oživeti nostalgične slike, prilike, zvuke i navike jednog nezaboravnog doba... Onog koga savremena istorija uglavnom zanemaruje, ali ga generacije dobro pamte.

Tog poduhvata, pišući knjigu nezvanične gradske prošlosti nazvanu „Tajna istorija Titovog Užica”, prihvatio se Užičanin Zoran Filipović Fipa. Znan kao radijski voditelj i pokretač inicijativa u zajednici, rečit govornik sa stavom, spisatelj vrcavog erskog duha...

Lokalnu slavu steklo je njegovo prethodno delo „Drinkmanov zabavnik”, sa oko 400 neobičnih užičkih reči i izraza, koje je doživelo tri izdanja. Evo ga sada s novom objavljenom knjigom, u dubinama titovoužičke „tajne” povesti druge polovine 20. veka.

Nižu se u njoj raznovrsna zbivanja usred Titovog grada u Filipovićevoj mladosti, od početka šezdesetih do devedesetih tog stoleća. U doba kada se ova varoš (mažena i pažena od tadašnje države) naglo razvila, privredno ojačala i mnoštvom solitera „u nebo” vinula. Po platama i standardu stigla u jugoslovenski vrh, a stekla i Trg partizana (s Brozovim bronzanim spomenikom) ovenčan evropskim arhitektonskim nagradama.

Upravo pored trga, u zgradi čiji su prozori gledali na ovaj kultni prostor i Titov spomenik, odrastao je i mladost proveo autor knjige. Igrajući se kao dete s vršnjacima iz kvarta, a kao tinejdžer uz singl i LP ploče, u pank i novotalasnim grupama koje su osnivali, s burnim večerima u Klubu omladine, pozorišnom bifeu, užičkim kafanama... Mnoge je gradske „face” upoznao i u generacijskim izazovima učestvovao, ali čitanju posvećen, potom i na studijama gde je stekao diplomu Ekonomskog fakulteta.

Iz dečačkog vremena Fipa slikovito opisuje navike, prodavnice, popularne proizvode: „Jednom mesečno, kad se primi plata, odlazili smo u porodičnu kupovinu po namirnice. U veliku korpu od pruća slagali smo ulje u staklenim flašama za koje se plaćala kaucija, kafu u zrnu koja se ručno mlela, sitni šećer i šećer u kocki (i to onaj na meru nepravilnog oblika), margarin, čokoladu za kuvanje, vanilin šećer i prašak za pecivo, i povrh svega čokolade ’Seka’ i ’Braco’ za sestru i mene. Kad dođemo kući, majka bi ih podigla visoko i davala nam po jedan red...”

Slično piše o tada važnim robnim kućama, prodavnicama, poslastičarnicama, školama, kafanama. Upečatljivi su i opisi istaknutih gradskih likova iz tog vremena, manje znanih danas. Poglavlje u „tajnoj” istoriji zavredeo je i neki Meco hipik, poznata braća Dalton, bivši fudbaler Karlo, Mio Džekson, čuveni šeret Višnja i drugi „dobri duhovi Trga partizana”. Posebno mesto na stranicama knjige pripalo je književniku Svetislavu Basari, koji je mladost proveo u gradu na Đetinji.

Lale Bas, kako su ga ovde zvali, bio je s početka osamdesetih istaknuti panker, pevač lokalnog benda „Punk Floyd”.

„U to vreme ja sam imao 18, a on 27 godina i zastrašujuću reputaciju pesnika-boema sklonog autodestrukciji. Gotovo uvek bi poslednji dolazio na probe, nikad nije previše pričao, samo bi se dokopao mikrofona i pevao. Izgledao je pomalo kao uobražena, ćudljiva i ćutljiva rok zvezda”, piše o Basari Zoran Filipović koji je i sam u to vreme živeo pankerski san, pevao u pank bendu „Gangrena”. Od poznatih opisuje i glumca Gorana Daničića, koga su u mladim danima Užičani zvali Žućo, a bio je snažni bokser, karatista, klik-klak majstor...

Zvanična promocija neobične knjige „Tajna istorija Titovog Užica” nije održana u ovom gradu, kako bi logika nalagala. Prvo oficijelno predstavljanje održano je nedavno u Čajetini, valjda zato što je čajetinska biblioteka njen izdavač. Tom prilikom, pored autora, o knjizi je govorio publicista Zoran Jeremić, a odlomke čitao glumac Goran Šmakić, obojica iz Fipine generacije s početka šezdesetih.

„Filipović je zahvaljujući pripovedačkoj veštini, ironiji i blagotvornom humoru izbegao sve zamke prozaičnog uramljivanja. Znam topografiju ove knjige, njen ulični krvotok, poznajem njene zakutke, gradske pastorale i haustore. Divim se autorovom personalitetu i njegovom popisu inventara detinjstva-dečaštva-mladosti u ritmu novotalasnog čekićanja ’vlaka bez voznog reda’”, citirao je svoje rečenice iz pogovora knjige Zoran Jeremić.