Psovanje srpske majke po evropskim propisima

„Udario mi dva šamara, ali nisam primetio da imam neke posledice od toga”, kaže Bojan Zdravković iz Paralova. Pre dva dana tukao ga je mladi policajac Albanac na integrisanom administrativnom prelazu Bela Zemlja, između Gnjilana i Bujanovca, i psovao mu srpsku majku i „sve srpsko”, svedoči za Medija centar iz Čaglavice. Vozio je oca kod lekara, otac je dementan, ima šećernu bolest i probleme sa srcem. Bojan se bavi stočarstvom, morao je da uzme kola od strica i nije imao ovlašćenje za upravljanje vozilom.

„Ima li neki glavni ovde da ga molim da me pusti”, molio je dok ga je od mogućnosti da prođe i nađe lek za oca delilo manje od pet metara.

Tolika je razlika između srpskog i albanskog punkta na prelazu. Da li je ovo primena propisa i zakona o „strancima, automobilima, ovlašćenjima, integraciji u kosovski sistem”? Da li je ovaj čovek najtačnija slika kosovskog Srbina? Šta se od njega traži? Kakav je njegov kontekst, kapacitet i životna realnost? Ovo su tri ključne reči za potpunu sliku ovog nesrećnog prostora. I kosovska, albanska vlast i moć imaju svoj kontekst, svoje kapacitete i svoju realnost. Šta onda spaja srpskog stočara i mladog albanskog policajca? Kontekst, kapacitet, realnost?

Kontekst seljaka iz Paralova je njegovo mesto koje je jednim delom spaljeno i napušteno. Tu, na magistralnom putu, Albanac je podigao motel, a u velikoj srpskoj miniranoj kući, između betonskih greda, komšija suši veš i posteljinu iz motela. Srbi su se povukli u brdo iznad puta. Kontekst mladog policajca koji ga tuče je pobeda nastala bombardovanjem 1999. godine i savršeni evropski zakoni koje je Kosovo prepisalo i po kome ovaj službenik radi. Kontekst specijalizovanih oblasti, jedinih preostalih i neintegrisanih, zdravstva i prosvete je gotovo identičan. Najpoznatiji hirurg u istoriji Kosova Andrija Tomanović je nestao bez traga, profesoru Lekoviću zakucan je ekser u glavu na Ekonomskom fakultetu. Represija traje do dana današnjeg i to je jedina konstanta koja prati odnose jednih koji trpe i drugih koji primenjuju nasilje.

Kapacitet novih institucija u Prištini je svojom administracijom pokrio svaku različitost i u okvirima savršenih zakona obesmišljava život. Evropski zakoni se pretvaraju u etničke i tu pojedinac i grupa ljudi gube većinu svojih prava. Idealni kosovski zakoni su dovoljni za postojanje administrativne ljušture, a u okviru nje parlament se konstituiše 58 puta, predsednik se bira iz koverte, industrijska krađa glasova je realnost, milijarde dolara uzaludno potrošenog novca i, na kraju, policajac koji tuče i sve vreme psuje srpsku majku Bojanu Zdravkoviću. Na mestu ove psovke mnogo puta ponovljene u drami stočara i njegovog oca prelazi se iz oblasti kosovskog konteksta u oblast kosovske realnosti, iz administracije u život, iz evropske u etničku realnost.

Međunarodna zajednica koja iz bezbrojnih uglova pomaže i nadgleda Kosovo nije uradila ništa da Srbi prežive u gradovima, da se vrate i da očuvaju minimum posebnosti. „Nama još traje bombardovanje”, jedna je od rečenica koju ponavljaju kosovski Srbi i kojom se brane od neprijateljstva konteksta, kapaciteta i realnosti.

Nasilnik koji dvadeset šest godina suvereno vlada jednom velikom porodicom i koja se od njega razlikuje etnički, verski i jezički odlučio je da leči i školuje decu te porodice, odlučio je da im propiše i primeni evropske zakone po kojima će ulaziti u svoju kuću.

„Kad sam video da su oca oborili na zemlju i stavili lisice, a potom i meni... Ja sam vikao ne dirajte oca, pustite oca, pustite oca...”, svedoči Bojan Zdravković koga su vratili sa prelaza Bela Zemlja, pa potom kratko pratili civilnim automobilom i konačno uhapsili.

Glavni šef stanice na prelazu je rekao: „Majku sam vam srpsku j... sada!” I tu na scenu stupaju institucije – kad su shvatili da bolesni starac može da umre, pozvali su lekara, izmerili šećer i pritisak, a sin je iskoristio zakonsko pravo i žalio se Policijskom inspektoratu Kosova u Prištini.

Slučaj je potpuno čist i u okvirima zakona, to je ono što želi međunarodna zajednica koja dve i po decenije pokušava da Srbe, Rome i Gorance dovede u poziciju Stokholmskog sindroma. Kako se integrisati u institucije koje uzimaju sva prava, kako ih zavoleti i prihvatiti kao svoje? Da li je trpljenje kosovskih Srba na pola puta od pomirenosti koja prihvata realnost u kojoj te nasilnik i sistem tuku i diskriminišu.

Zato Bojan ne oseća nikakve posledice od udaraca koje je zadobio na prelazu, ali ima nešto što ga dublje boli. Izgleda da ga više boli psovanje srpske majke. Nije to njegova majka, to je srpska majka i to ne može da podnese, to je tanka granica između kolektivne okupacije, lične i porodične slobode.