Bliski istok sve bliže Evropi

Kada bi tek svaki deseti stanovnik Irana bio primoran da napusti dom, Evropa bi se suočila sa najvećim talasom izbeglica poslednjih decenija, upozorila je Agencija EU za azil, uz ocenu da je takav razvoj događaja u zemlji sa oko 90 miliona žitelja zasad samo hipotetičan. Međutim, dodali su da bi se mogao brzo približiti stvarnosti, ako se sukob produži. Prema podacima UNHCR-a, više od 3,2 miliona Iranaca već je interno raseljeno, uglavnom iz gradova koji su na udaru napada SAD i Izraela. Srećom, ako je verovati rečima američkog predsednika Donalda Trampa, „rat je skoro završen”. Međutim, ta uverenja zvuče manje utešno ako se zna da je isti čovek obećavao da će okončati rat u Ukrajini za 24 časa.

Prema izveštaju „EU obzervera”, koji se poziva na izvore u Evropskoj komisiji, aktuelni konflikt na Bliskom istoku zasad nije doveo do primetnog porasta broja tražilaca azila koji se kreću ka Evropi. Podaci Evropske komisije pokazuju da Iranci pre početka američko-izraelske agresije nisu bili među vodećim grupama koje traže utočište na Starom kontinentu. Oni se nalaze na 31. mestu, sa samo 8.000 podnetih zahteva prošle godine, pa je portparol EK poručio novinarima u Briselu da „nemamo razloga da verujemo da su se migracioni tokovi promenili”. Ali ovde nije reč samo o jednoj zemlji, već o čitavom regionu. Ironija geopolitike retko je gde surova kao na Bliskom istoku. Naime, Iran je jedan od najvećih domaćina izbeglica na svetu, sigurna kuća za 1,6 miliona registrovanih migranata i još mnogo više njih bez dokumenata.

Većina ljudi došla je iz Avganistana i Iraka, dok su sada zarobljeni u drugoj ratnoj zoni, iz koje će verovatno takođe želeti da pobegnu. Ako se raseljavanje iz Irana ubrza, Turska i Irak su najverovatnije naredne destinacije zbog geografije i postojećih migracionih ruta. Ali obe zemlje su već pod značajnim pritiskom ranijih izbegličkih talasa. Iako je u okviru sporazuma o migracionoj saradnji od pre tačno deceniju Evropska unija uplatila oko deset milijardi evra pomoći Ankari ako bi iz Irana krenuo novi talas izbeglica, Turska bi mogla da ucenjuje EU, zatraživši dodatni novac i političke ustupke, u trenutku kada se manevarski prostor Evrope dodatno sužava. Sve je već viđeno, kao kada su 2019. poslanici Evropskog parlamenta usvojili rezoluciju osudivši vojnu intervenciju Ankare u Siriji i pozvali Evropski savet da uvede sankcije turskim zvaničnicima. Predsednik Redžep Tajip Erdogan na to im je odgovorio da će otvoriti granice i pustiti sirijske izbeglice da krenu ka Evropi.

„Kada kažem da ću otvoriti vrata, oni prosto pobesne. Ne brinite, doći će vreme kada ćemo otvoriti ta vrata. Hajde, vi brinite o stotinama hiljada migranata”, rekao je tada Erdogan. Potom je dve godine kasnije, pošto su talibani ušli u Kabul i preuzeli vlast, pozvao evropske lidere da preuzmu odgovornost za izbeglice iz Avganistana, dodajući da Turska nema nameru da postane „prostor za skladištenje migranata”.

Sve i da Erdoganova vrata ostanu zatvorena, jednačinu dodatno komplikuje nepoznata sa do sada mirnim zemljama Persijskog zaliva. Dok je pažnja javnosti proteklih dana bila usmerena na putnike i radnike iz Evrope i Amerike koji pokušavaju da napuste region, u Srbiji i na mnogobrojne influensere i starlete, većina migranata došla je u arapske kraljevine iz drugih delova sveta, pre svega Azije i Afrike. Prva kolateralna žrtva iranske odmazde u ovom ratu – Murib Zaman – radio je kao vozač u Emiratima dve decenije, živeći hiljadama kilometara daleko od porodice u Pakistanu i svakog meseca je slao kući 300 dolara. Uređeni Abu Dabi delovao je mnogo bezbednije od njegovog sela, gde su se kretali militanti pakistanskih talibana.

Upravo desetine miliona ljudi poput Zamana su okosnica ekonomije zalivskih država bogatih naftom i gasom koje se u velikoj meri oslanjaju na radnike iz drugih zemalja. Na primer, u Saudijskoj Arabiji stranci čine oko trećinu populacije, dok je u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Kataru njihov udeo preko 80 procenata. Od početka rata najmanje 12 civila poginulo je u iranskim napadima širom Emirata, Saudijske Arabije, Kuvajta, Katara, Omana i Bahreina, prema zbiru podataka zvaničnih izvora koji je napravio „Njujork tajms”. Svi osim jednog bili su migranti. Ako sukob eskalira, i oni će verovatno potražiti utočište negde drugde, a s obzirom na Trampova rigorozna pravila, to neće biti Amerika.

Sa druge strane, u doba krvave realpolitike mesoždera, kada velike sile mogu da izazovu globalni haos, pitanje je kako Evropska unija, kao vegetarijanac sa desetinama nacionalnih vlada koje imaju poteškoća da se dogovore o bilo čemu bez sazivanja samita, može da reaguje. Ipak, na Starom kontinentu se bar trude da deluju samouvereno.

„Od energetike do nuklearne energije, od transporta do migracija i bezbednosti, moramo biti spremni na posledice ovih nedavnih događaja”, rekla je prošle nedelje predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Nemački kancelar Fridrih Merc nije bio toliko entuzijastičan.

„Sjedinjene Države i Izrael vode rat protiv Irana. Delimo mnoge njihove ciljeve”, rekao je on. Ali, kako je dodao, svakim danom rata postavlja se sve više pitanja.

„Posebno smo zabrinuti što izgleda da ne postoji zajednički plan za brzo i ubedljivo okončanje sukoba”, naveo je Merc. Ako su procene Agencije EU za azil da što duže rat traje, to je migrantska kriza izvesnija, Evropi ne preostaje ništa drugo nego da moli Boga da će Tramp što pre proglasiti pobedu. Jer sem retkih izuzetaka poput španskog premijera Pedra Sančeza i italijanske premijerke Đorđe Meloni, niko više nije osudio vojnu kampanju šefa Bele kuće, kome je, prema sopstvenim rečima, „lični moral jedino ograničenje u spoljnoj politici”.

Nezaobilazni balkanski faktor

Bez saradnje između zapadnog Balkana i Evropske unije ne možemo da imamo zajedničku strategiju u slučaju izbegličkog talasa sa Bliskog istoka, kaže za „Politiku” Gladen Papin, predsednik Mađarskog instituta za međunarodne poslove. On smatra da ulazimo u period povećanih rizika na svim stranama, a liberalne vlade, kakve vidimo u Zapadnoj Evropi, nisu spremne da donose teške odluke.

„Još 2015. i 2016. godine mnoge evropske vlade su napravile greške, sada i same priznaju da su pogrešile. Doneli su migrantski pakt kojim pokušavaju da preraspodele migrante po zemljama EU. Ali zašto misle da je kriza završena? Naravno da će biti novih kriza, jedna je upravo akutna i mogla bi da se pogorša”, kaže Gladen Papin.