Nuklearno, a ohrabrujuće

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 4. februara –Novi šef Bele kuće Barak Obama namerava, da Kremlju predloži da Amerika i Rusija srežu nuklearne arsenale za čak „80 odsto, na po samo 1.000 atomskih projektila, što bi predstavljalo najveće, u jednoj generaciji, smanjivanje zaliha takvog oružja”, s nagomilanom snagom za višestruku likvidaciju života na planeti. Za to otkriće londonskog „Tajmsa” ovde zasad nema potvrde, ali, što se čini važnijim, ni demantija, tako da se stručnoj i najširoj javnosti pruža prilika za nagađanja.

Pretpostavlja se, ponajviše, da bi osetnim smanjivanjem nuklearnih potencijala dve sile našle put do dva važna zajednička cilja: da smanje međusobno nepoverenje koje je dostiglo najviši stepen posle okončanja hladnog rata pre bezmalo 20 godina i da podstaknu globalnu mobilizaciju protiv širenja atomskog naoružanja koje bi, po obostranim strepnjama, moglo da dospe u ruke „raznih neodgovornih aktera”, pa i terorista.

Istovremeno se sluti da je smanjivanje nuklearnog arsenala verovatno najsimboličniji i najbezbolniji čin za novu, kakvu-takvu, normalizaciju veza između SAD i Rusije i povećanje doze pozitivnog uticaja na ukupnu međunarodni scenu. Sa po hiljadu atomskih raketa, one bi zadržale dovoljno moći „i za uništavanje i za međusobno obuzdavanje”, a ujedno bi sebi ojačale pozicije u odvraćanju drugih, pri čemu se najaktuelnije pominju Iran i Severna Koreja, da se domognu nuklearnog oružja.

Nagoveštena Obamina inicijativa dolazi u vreme kad treba da počnu razgovori između dve zemlje povodom isticanja važnosti, u decembru ove godine, njihovog ugovora o smanjivanju strateškog naoružanja (Start-1) potpisanog 1991. Njime je bilo predviđeno, podseća se, obostrano smanjivanje nuklearnih glava sa ukupno 10.000 na 5.000, uz izvesnu prednost SAD.

Niko ne bi bio iznenađen ako bi se Amerika i Rusija sada sporazumele da svedu svoje nuklearne potencijale na po hiljadu atomskih projektila, poziva se „Tajms” na izjavu neimenovanog zvaničnika vašingtonske administracije. Po citiranom, Amerika teži obnovi veza s Rusijom u „tradicionalnom i legalnom procesu uzajamnog smanjivanja naoružanja”.

Neslaganja između Vašingtona i Moskve su, pak, dublja od odmeravanja arsenala koji nije nikad upotrebljen (posle američkog bombardovanja japanskih gradova Hirošime i Nagasakija u avgustu 1945) već je služio za „ravnotežu straha”. Dele ih razlike od Kosmeta i širenja NATO-a na zemlje nastale iz bivšeg SSSR-a, posebno tretmana Gruzije i Ukrajine, do Bušovog projekta, o kome se Obama još nije kategorično izjasnio, za postavljanju američkog raketnog štita u Češkoj i Poljskoj protiv pretpostavljenih napada iz Irana, a što Rusija ocenjuje kao novu pretnju svojoj bezbednosti…

Učestale su, u međuvremenu, akcije koje obe strane karakterišu kao „uplitanja u sopstvene interesne sfere”. Rusi zameraju Amerikancima da žele da ih podriju u bivšim sovjetskim republikama, dok se odavde njima prebacuje manevrisanje na zapadnoj hemisferi, pogotovu s Kubom i Venecuelom.

Na delu je, reklo bi se, pokušaj novog usaglašavanja u novonastalim okolnostima, u kojima, po ovdašnjim tumačenjima, Rusija „teži da povrati status velike sile”, dok Amerika pokušava da popravi međunarodni imidž narušen nizom jednostranih poteza (pogotovu u napadu na Irak 2003. godine) i odstupanja od međunarodnih normi. Pride: dve sile su se našle pred zajedničkim ekonomskim iskušenjem– Rusiji su opali prihodi od prethodno rekordno poskupelih pa pojeftinilih energenata, dok je Amerika uzdrmana krahovima i posrtanjima na Volstritu i tržištu nekretnina, hipoteka kredita, pri čemu su oba tumbanja uzdrmala svet.

Odnosi između Vašingtona i Moskve nisu danas presudni po ostale onoliko koliko su bili pre pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a. Ali, još uvek su bitni, pogotovu u određivanju– podesne i uticajne doze opšteg kvantiteta i kvaliteta naoružanja, pa i eventualnih strateških „trampi”…