Sličnosti i razlike ratova u Iranu i Ukrajini

Ova decenija 21. veka u istoriji će ostati zabeležena kao dekada velikih ratova. Skoro tačno na četvrtu godišnjicu ruske invazije na Ukrajinu, Sjedinjene Američke Države i Izrael su napali Iran. Amerikanci su dugo odlagali da se neposredno vojno sukobe sa tako ozbiljnom vojnom silom kao što je Islamska Republika Iran.

A na ovaj rat, drugačiji od svih drugih viđenih posle okončanja globalnog sukoba 1945. godine, odlučio se predsednik koji je izbore dobio obećavajući mir u Ukrajini za 24 sata i javno tražio unapred, ni manje ni više, nego Nobelovu nagradu za mir. Kako bi je opravdao, videli smo 28. februara ove godine kada su američke i izraelske rakete i bombe počele da padaju na Iran.

Ovde nalazimo prvu sličnost Donalda Trampa sa Volodimirom Zelenskim, koji je izbore 2019. dobio obećavajući isto što i američki predsednik, ističući da će „pregovarati i sa crnim đavolom” ako je to cena mira. Druga sličnost Trampa i Zelenskog može se naći u teatralnim samouverenim objavama na društvenim mrežama i nastupima na konferencijama za štampu i tu se te sličnosti i završavaju.

Samouvereno, istina ne teatralno i šeretski kao Tramp, nastupao je i presednik Vladimir Putin tokom prvih šest meseci Specijalne vojne operacije (SVO) u Ukrajini. U svim Putinovim i nastupima ostalih visokih ruskih zvaničnika odjekivala je floskula „SVO ide po planu” i ciljevi su „denacifikacija, demilitarizacija Ukrajine i zaštita prava ruskojezičnog stanovništva”. Onda, nakon katastrofe u Harkovskoj oblasti, kada su za samo tri dana izgubljeni gradovi Balakleja, Izjum, Kupjansk i Vočlansk, ruski državni vrh proglasio je delimičnu mobilizaciju. Umesto floskule da sve ide po planu, od tadašnjeg ministra odbrane Sergeja Šojgua čuli smo: „Mi smo u ratu sa kolektivnim Zapadom”.

I tako, rat u Ukrajini je ušao u petu godinu. Kraj mu se ne nazire, a u pregovorima o miru, koji su počeli dolaskom Trampa, Putin i njegovi emisari više ne pominju ni denacifikaciju, ni demilitarizaciju, niti elementarna ljudska prava ruskojezičnog stanovništva. Koliko će biti potrebno Trampu da prizna realnost, da njegova agresija na Iran ne ide po planu, nemoguće je u ovom momentu proceniti. Dakle, američkoj agresiji na Iran sa ruskom invazijom na Ukrajinu zajedničko je što ni jedna, ni druga operacija nisu imale plan B – šta dalje ako se protivnik ne slomi u „blickrigu”.

Za razliku od Rusa koji su prvog dana rata izvršili smele helikopterske desante i jurnuli tenkovskim kolonama na Kijev, Amerikanci u regionu nemaju koncentrisane snage za kopnenu operaciju. Kurdske milicije i neke druge militantne grupacije, koje nisu u prijateljskim odnosima sa režimom u Teheranu, zasada nisu voljne da za račun Amerikanaca simuliraju topovsko meso, kao te pristale terorističke bande OVK 1999. na Kosovu i Metohiji, posebno na Košarama i Paštriku. Ubistvo hiljada civila za prve dve nedelje napada na Iran, od čega se posebno ističe masakr devojčica i nastavnika u ženskoj osnovnoj školi u Minabu, izazvali su svenarodno ogorčenje. Dakle, hiljade američkih raketa i bombi postigle su potpuno suprotan politički efekat, umesto da slome – dodatno su učvrstile Islamsku Republiku.        

Ono u čemu su Amerikanci i Izraelci bili uspešniji od Rusa u Ukrajini jeste obaveštajno delovanje, koje ponovo zaslužuje najviše ocene. U prvim satima agresije likvidirali su vrhovnog vođu koji je bio i simbol Islamske Republike, ajatolaha Ali Hamneija, ministra odbrane Amira Nasirzadeha i komandanta Revolucionarne garde generala Mohameda Pakpura. Sina naslednika vrhovnog vođe Modžtabu su teško ranili, a na meti su bili i aktuelni predsednik Masud Pezeškijan i bivši Mahmud Ahmadinežad, zakleti protivnik SAD, poslednjih godina u nemilosti ajatolaha. Pokušaj da se eliminiše Ahmadinežad, čija je predsednička kandidatura 2024. odbijena, govori nam da su Amerikanci i Izraelci ciljali čak i svoje potencijalne protivnike, koji bi zbog velike popularnosti u narodu mogli preuzeti vlast u slučaju pada aktuelnog režima.

Međutim, za Amerikance dodatni problem predstavlja što za razliku od prethodnih operacija protiv Avganistana, Iraka, Libije, pa i Sirije, u Iranu nemaju pripremljenu nikakvu ozbiljnu političku alternativu. Protiv Talibana imali su savez pristalica i protivnika sovjetske okupacije iz osamdesetih objedinjene u Severnu alijansu, u Iraku svu političku emigraciju objedinjenu u Irački nacionalni kongres, a u Libiji i Siriji značajne figure Gadafijevog i Asadovog režima. Reza Pahlavi, sin naslednik u Islamskoj revoluciji svrgnutog šaha, pre podseća na kvislinga iz jugoslovenskog partizanskog filma, nego na ličnost sposobnu da vodi čak i marionetsku vlast.

Dakle, pored otpornosti teheranskog režima na bombe i rakete, jednak problem za Amerikance je što nemaju nikakvu sebi naklonjenu realnu političku alternativu. Tramp i njegovo okruženje izlaz iz iranskog ćorsokaka moraće da pronađu najkasnije do septembra. Tada kreće kampanja za izbore za Kongres i trećinu Senata, raspisane za 3. novembar. Bez opipljivih rezultata u ratu republikanci nemaju nikakvu šansu za uspeh i time bi verovatno bio opredeljen ishod predsedničkih izbora 2028. Ovo otkriva ključnu razliku između Trampa i Putina. Ruski predsednik nema političku alternativu i do daljeg može slobodno nastaviti da ratuje, dok se ratni neuspeh u SAD plaća izbornim porazom.

Nemogućnost da iz vazduha slomi Islamsku Republiku, uz malo verovatnu kopnenu operaciju, sve češće otvara spekulacije da bi Tramp, ako do kraja leta ne postigne željene uspehe, mogao da pređe crvenu liniju i na Teheran baci taktičku nuklearnu bombu. Stoga, mnogi veruju da smo danas bliži nuklearnom ratu nego za četiri godine rata Rusije i Ukrajine.           

Teheran preti Kijevu zbog pomaganja „cionističkom režimu”. Visoki iranski zvaničnik Ebrahim Azizi zapretio je da je Ukrajina njegovoj zemlji legitimna meta za napad jer podržava Izrael. „Neuspela akcija okupirane Ukrajine u pomaganju cionističkom režimu podrškom dronovima čini celu teritoriju Ukrajine legitimnom i legalnom metom za Iran, pozivajući se na Član 51 Povelje Ujedinjenih nacija”, napisao je Azizi, predsednik iranskog parlamentarnog Odbora za nacionalnu bezbednost i spoljnu politiku, na platformi „Iks”. Član na koji se poziva odnosi se na samoodbranu „u slučaju oružanog napada na neku članicu Ujedinjenih nacija, dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti”, prenosi Beta.