Nije lako biti nastavnik

O nemerljivom doprinosu lekara u očuvanju fizičkog i mentalnog zdravlja ljudi i značaju nastavnika u izgrađivanju obrazovane i moralne ličnosti sve je rečeno. Da li svi akteri zaista ispunjavaju svoju ulogu i da li se ona dovoljno ceni, to je drugo pitanje. Iako je teško naći uzvišenije i časnije zanimanje, danas je i samo pisanje o nastavnicima težak posao, a kamoli biti nastavnik.

Postoji više kategorija nastavnika. U prvu spadaju srećnici koji tumače samo jedan predmet (svoj), rade u jednoj školi i imaju pun fond časova. Ma koliko bilo čudno, takvih je najmanje. Daleko su brojniji nastavnici-nomadi. Rade u četiri, pet škola i jedva napabirče pola norma časova. U trećoj kategoriji su nastavnici koji, kao učiteljice, tumače tri, četiri predmeta u više škola. Uteha im je što imaju punu normu časova.

Oni su fenomeni, jer rade i sa 20 odeljenja i imaju više od 500 učenika. To je tipičan primer formalizovanja nastave.

Jer, kako će nastavnik da oceni toliki broj učenika, ako taj proces podrazumeva poznavanje svakoga od njih? I još nekom pada na pamet da skrati čas na 30 minuta, a ovim nastavnicima bio bi kratak i čas od 60 minuta. Postoje i nastavnici stručnih predmeta, ali ih ne izdvajam u posebnu kategoriju jer su primljeni na manji fond časova, budući da im matična organizacija nije škola (lekari, inženjeri...).

U četvrtoj, zaturenoj kategoriji su nezaposleni nastavnici. Kukamo što niko neće da studira na nastavničkim fakultetima. Gde su, koliko je onih koji su završili studije? U mom neposrednom komšiluku mladić, profesor geografije, sa prosečnom ocenom većom od devetke, godinama čeka da ga negde angažuju makar jedan mesec. Poznajem nastavnicu koja 18 godina čeka na prvo zaposlenje.

Žalićemo za vremenom kada smo prisustvo nastavnika osećali na svakom mestu i posle završenog školovanja, kao što osećamo svetlost i toplotu Sunca i u hladu. A koliko je i zašto danas teško i mučno pisati o prosvetarima, najbolje govori sledeći primer: TV reporter na ulici anketira prolaznike da li su za to da se i u Srbiji zabrani unošenje mobilnih telefona na čas.

Jedan roditelj pravda svoje oštro protivljenje zabrani na sledeći način: Možda će deca na času biti za nijansu mirnija bez telefona, ali će im u velikoj meri biti uskraćeno druženje. Zar školski čas služi za druženje? Gde smo to zaturili i iz podsvesti izbrisali i nastavnika i učenje?

Radomir Jovanović,

Žiča