Stvarnost često vidimo kroz predrasude

23. BFI

S osmehom na licu Jasmin Vardimon, značajna koreografkinja britanske umetničke scene, susrela se prošlog vikenda sa našim novinarima, a njena predstava „Sada” osvojila je novosadsku publiku preksinoć u Srpskom narodnom pozorištu, na 23. Beogradskom festivalu igre. Kompanija Jasmin Vardimon je već gostovala kod nas na ovoj manifestaciji pre više od deceniju i po, a do danas je stekla brojne obožavatelje i priznanja i u svetu. Vardimon je lično nagrađena i Ordenom Britanske monarhije u čast kraljičinog rođendana 2022.

Ova trupa je prošle godine sa komadom „Sada” koji smo upravo gledali obeležila 25 godina postojanja, tokom kojih je realizovala 50 nacionalnih i 25 međunarodnih turneja, predstavljajući 18 jedinstvenih produkcija. Sa „Sadlers Vels teatrom” saradnja traje skoro dve decenije i mnogo svojih komada su odigrali na njihovoj sceni. Pre 14 godina kompanija je u Ašfordu, u Engleskoj dobila svoje zdanje za rad – „JVHOME” sa ciljem da dele umetničko iskustvo i znanje sa igračima, koristeći metodologiju Jasmin Vardimon i tako stvore pozitivan uticaj na okruženje, šire svest o društvenim problemima, podstaknu razmenu ideja, neguju talente. Poznata umetnica se tokom gostovanja u našoj zemlji rado odazvala pozivu da bude sagovornik „Politike”.

Koliko se sadašnja Jasmin Vardimon razlikuje od one pre 16 godina kada je pri put gostovala na BFI sa predstavom „Justicija”, šta je naučila , koliko se promenila?

Mislim da sam i danas ista osoba, kao pre 16 godina kada sam prvi put boravila u Beogradu – žena sam, majka, tada je moja kćerka još bila mala, a sada je odrasla osoba. Moj rad u svetu umetničke igre je isti, teme su slične, opštečovečanske, tiču se svih nas. Kada sam se tada predstavila sa „Justicijom” tema je bila pravda i sloboda, a u mojim koreografijama obrađivala sam i druge oblasti kao što su zdravlje čoveka, uticaj koji bolest ima na njega, bavila sam se rodnim pitanjima, pojmom slobode, zanimala me je osvešćenost ljudskog bića i raznorazne društvene situacije, sagledane iz mog ličnog ugla. I danas, posle toliko vremena, još uvek postavljam ista pitanja.

Teme su slične, ali vi uvek pronalazite novi ugao gledanja na stvari, nova i igračka i scenska rešenja, nove perspektive istih situacija, a za to su potrebne hrabrost i otvorenost. Gde ih pronalazite?

Pronalazim ih u pitanjima koja uvek postavljam u svom kreiranju, a to je da li ono što mi vidimo ili posmatramo diktira našu tačku gledišta ili naša tačka gledišta diktira ono što zaista vidimo. Često vidimo stvarnost kroz predrasude. Nešto nam se sviđa od onoga što susrećemo, a nešto ne i sve se odvija u skladu sa tim, a ponekad i dozvolimo da ono što vidimo promeni naše mišljenje. Sadašnjost sagledavamo svi na različite načine i umetnost zapravo ima tu moć da može da učini da se promenimo kao ljudska bića, kao i naš ugao posmatranja. Umetnost može promeniti naše mišljenje, može dati neku sasvim drugačiju perspektivu. I u ovom komadu „Sada” koji ste videli na Beogradskom festivalu igre, koristila sam kamere postavljene iz različitih uglova, jer mi živimo u vremenu kada sa ekrana i sa društvenih mreža uglavnom dobijamo sve informacije. Ponekad smo izmanipulisani, nekad su te vesti tačne, nekad sasvim pogrešne, tu je i veštačka inteligencija i sve ono lažno što stigne do nas, zato u ovoj predstavi kamere daju tu mogućnost da sagledamo koliko iz različitih uglova sama stvarnosti može izgledati drugačije.

U vašim koreografijama se čini kao da prkosite zakonu ravnoteže, zapaža se i neobičan odnos između muškarca i žene i ljudi uopšte, koji ide ponekad od ranjivosti, velikih emocija do oštrih momenata. Da li je teško sve to dočarati pokretom?

Da, jeste, ali različita vrsta odnosa među ljudima, to je ono što želim da ispitam u svojim delima, pa i u ovom komadu „Sada”. Kao što volim da ispitujem i granice. Ne samo granice u tom nekom pravom značenju, već i one koje postoje između ljudi u svakom odnosu koji je zamisliv, ali i one koje su teritorijalne, lične, nacionalne, kako ih čuvamo, kako čuvamo sebe, to upravo ispitujem. Postoje one drugačije relacije, kada recimo želite s nekim da podelite prostor, kada želite da napravite vezu ili kada želite da primite nekoga u svoj život. Dakle, ponovo istražujem različitosti na ličnom i globalnom nivou, istovremeno.

Da li je Ašford, u Engleskoj, mesto gde vaša kompanija ima svoj prostor i kuću nazvanu „JVHOME”, ostvarenje vaših davnašnjih snova ili je do toga došlo spontano?

Moj san je uvek bio da Kompanija Jasmin Vardimon dobije svoje mesto, gde bismo mogli da radimo i na kraju se, eto, ta želja ostvarila. Dobili smo finansijska sredstva i sada se nalazimo u zdanju sa tri baletske sale, jedna od njih je velika kao sala u „Sadlers Vels teatru”, ogromne visine i širine i taj prostor ponekad podelimo i sa drugim kompanijama, kojima je potreban. Meni je najvažnije i ispunjava me to što pružamo mogućnost za profesionalno odrastanje mladih igrača u tom prostoru. Oni tu izučavaju sve ono što je na granici između igre i teatra, a ja se time pasionirano bavim trinaest godina. Pripremamo igrače za profesionalne karijere, ali i dajemo šansu veoma mladim koreografima, tako da su već 20 koreografa napravili svoje produkcije za ove igrače. Otprilike dva koreografa godišnje dobiju podršku da kreiraju kod nas.

Ovakvo obrazovanje je način da se stvara nov pogled na svet i umetničku igru. Da li je to bio vaš cilj?

Imamo „JV 2”, to je naziv za kompaniju sa mladim igračima, oni rade i sa mnom i sa koreografima koji tek počinju, ali ono što lično želim da im dam jesu „alati”, znanja, veštine kako da investiraju u sebe i razvijaju se. Učim ih onome što sam spoznavala godinama, što je i meni nedostajalo, dok sam kao mlada igrala i želela da se usavršim. Svaki umetnik ima svoje mesto i mišljenje, međutim, ponekad igrači nauče samo da izvode pokret, ali ne i da ga promišljaju u njegovom dubljem značenju. Želim zapravo da telo i um igrača postanu osvešćeni.

Da li je nova koreografija sa vašim potpisom na pomolu?

Da, reč je o komadu „Lullaby” („Uspavanka”) koji govori o našem odnosu prema bolesti i to je na neki način nastavak, odnosno drugi deo istoimenog dela, koje sam napravila na početku karijere, pre 23 godine i koje mi je tada otvorilo mogućnost da stignem do velikih scena. Gostovaćemo sa ovim novim ostvarenjem širom Ujedinjenog Kraljevstva.