Neutralna država, a najspremnija za nuklearni napad
(Printscreen/Instagram)
U srcu Evrope, među planinskim vrhovima i mirnim jezerima, Švajcarska krije nešto što mnogi smatraju ostatkom Hladnog rata, ali što danas, više nego ikad, dobija na aktuelnosti. Reč je o mreži bunkera i skloništa koja pokriva gotovo svaki kutak zemlje i omogućava da praktično svaki stanovnik ima mesto za zaštitu u slučaju nuklearnog napada.
Ideja se rodila još 1963. godine, kada je švajcarski federalni zakon o civilnoj zaštiti postavio obavezu da svi građani imaju pristup skloništu, bilo u sopstvenim domovima ili u javnim objektima u blizini. Vremenom je tako nastala mreža od više od 370.000 skloništa, koja ima kapacitet od oko 9,3 miliona mesta, što po brojnosti nadmašuje broj Švajcaraca, kojih ova zemlja u srcu Alpa ima oko 8,8 miliona.
Za razliku od većine zemalja, gde su civilni bunkeri retkost ili simbol prošlih sukoba, u maloj, neutralnoj državi u srcu kontinenta, oni su deo svakodnevnog života, pa svaka nova zgrada mora da ima i sklonište, ukoliko je to moguće. Švajcarska je jedina zemlja na planeti koja ima bunkere dovoljno snažne da u slučaju nuklearne katastrofe zaštite svakog stanovnika, što je fenomen koji intrigira i zbunjuje čak i njene susede, piše Gardijan.
U mirnodopskim periodima skloništa se koriste kao podrumi, skladišta ili mesta za odlaganje vina, ali u svakoj sekundi mogu da budu aktivirani i pretvoreni u sigurno utočište. Tokom 1990‑ih, kada su tenzije hladnog rata splasnule, skloništa su povremeno korišćena za paintball, probe muzičkih grupa ili društvene događaje.
Civilna zaštita iz vremena Hladnog rata
Iza ove mreže, koja ponekad deluje kao relikt prošlosti, krije se duboko ukorenjena filozofija civilne odbrane. Švajcarska je tokom istorije 20. veka, bila okružena sukobima u vreme Drugog svetskog rata i potom suočena sa nuklearnom pretnjom iz vremena Hladnog rata, što je uticalo na razvoj kulture spremnosti, koja je postala sastavni deo identiteta nacije.
Prema istoričarima, ideja „totalne odbrane” nije se odnosila samo na vojnu moć, već i na civilnu zaštitu, kao način da država očuva svoj suverenitet, federalizam i neutralnost, čak i u najtežim scenarijima, piše britanski list.
Jedan od najpoznatijih primera te masivne strukture jeste Sonnenberg bunker kod Lucerna, nekada jedno od najvećih civilnih skloništa na svetu. Izgrađen tokom 1970‑ih, mogao je da primi do 20.000 ljudi. Tokom vremena, njegov nominalni kapacitet je smanjen iz logističkih razloga i zbog porasta troškova, ali je i dalje ostao simbol švajcarske ambicije da se pripremi za katastrofu.
Preživljavanje neposredne opasnosti
Pitanje koje mnogi postavljaju jeste da li bi ovaj sistem zaista funkcionisao u praktčnom scenariju nuklearnog napada? Kritičari ukazuju na niz izazova: logističke teškoće u smeštanju miliona ljudi pod zemlju, psihološki teret života u skučenom prostoru, transport starijih ili bolesnih civila do skloništa, kao i to što nijedan bunker ne može da izdrži direktan udar atomske bombe.
Stručnjaci, ipak, ukazuju da svrha ovih bunkera nije da se preživi rat u najekstremnijem smislu, već da pruže šansu za preživljavanje neposrednih posledica, radijacije, nuklearne prašine i hemijskih opasnosti, dok se opasnost ne smiri.
Mnogi bunkeri nalaze se u podrumima stambenih zgrada, privatnih kuća, škola ili javnih objekata, a oni koji nisu u neposrednoj blizini stambenih jedinica, funkcionišu kao zajednička skloništa.
Izgrađeni su da pruže zaštitu od radijacije, hemijskih i bioloških pretnji, kao i udarnih talasa. Njihove čelične i armirano-betonske konstrukcije, ventilacioni sistemi sa specijalnim filterima i osnovne zalihe hrane i vode omogućavaju da ljudi prežive nekoliko dana ispod zemlje dok se opasnost ne smiri.
Percepcija bunkera u javnom mnjenju nije uvek bila pozitivna. Tokom 1970‑ih i 1980‑ih, radnički i mirovni pokreti su kritikovali troškove i svrsishodnost ovakvih ulaganja, kao i pitanje da li civilna zaštita zaista može da spreči nuklearne katastrofe.
Ipak, poslednje globalne krize promenile su percepciju i okorelih skeptika. Mnogi više ne gledaju na skloništa kao na „suvišne relikte prošlosti”, već kao važnu infrastrukturu civilne bezbednosti, sistem koji ne postoji samo na papiru, već je vidljiv (i skriven) svuda, od švajcarskih Alpa do podzemnih hodnika gradova, zaključuje Gardijan.