Kočani, grad gde tišina ima imena

Spe­ci­jal­no za „Po­li­ti­ku”

Sko­plje – Ko­ča­ni. Grad po­lja pi­rin­ča, gde ve­tar vi­še ne no­si sa­mo mi­ris ze­mlje, već i ti­ši­nu ko­ja ima te­ži­nu ime­na. Na tim plod­nim po­lji­ma, gde je ži­vot uvek znao da nik­ne, da­nas ne­do­sta­je ono što ni­jed­na ze­mlja ne mo­že sa­ma da iz­ro­di, mla­dost.

Ne­do­sta­ju ko­ra­ci ko­ji bi tre­ba­lo da ga­ze po toj ze­mlji, ne­do­sta­je smeh ko­ji je tre­ba­lo da je vo­li, ne­do­sta­je sna­ga ko­ja pre­tva­ra že­lju u ži­vot. Ze­mlja je osta­la ista. Oni ko­ji bi tre­ba­lo da je vo­le, vi­še ne ho­da­ju njo­me. Te no­ći, grad je imao sr­ce. Ku­ca­lo je br­zo, raz­i­gra­no, pu­no na­de. Mla­dost se oku­pi­la pe­smom, kao što se ži­vot oku­plja oko sve­tlo­sti. Ru­ke su tra­ži­le jed­ne dru­ge, oči su gle­da­le una­pred, sve je li­či­lo na po­če­tak.

A on­da! Puc­ke­ta­nje. Ne zvuk. Pre­su­da. Ne­što iz­me­đu Bo­ži­je str­plji­vo­sti ko­ja je pre­du­go gle­da­la i đa­vo­lje br­zi­ne ko­ja je u jed­nom da­hu od­ne­la mla­dost, kao da ni­ka­da ni­je ni po­sto­ja­la.

Tren u ko­me se ži­vot ni­je ga­sio, već ki­dan. Tren u ko­me se vre­me ni­je za­u­sta­vi­lo, već ras­pa­lo. Pla­men ni­je gu­tao sa­mo pro­stor. Gu­tao je go­di­ne ko­je su tek tre­ba­le da se de­se. Sno­vi su sta­li ta­mo gde je sta­la mu­zi­ka.

Grad me­đu po­lji­ma pi­rin­ča, gde su u jed­nom da­hu no­ći utih­nu­le či­ta­ve mla­do­sti, za­to se da­nas ne go­vo­re broj­ke, jer broj je hla­dan, a bol je živ. Broj za­tva­ra pri­ču, a ov­de ni­jed­na ni­je za­vr­še­na.

Ne ka­že se ko­li­ko ih ne­ma, jer sva­ko ime je je­dan svet. Jed­na so­ba ko­ja vi­še ne di­še isto. Je­dan za­gr­ljaj ko­ji za­u­vek tra­je u pra­zni­ni.

Gle­da­mo u pra­zne sto­li­ce. Ne kao u od­su­stvo, već kao u pri­su­stvo ko­je ne mo­že da ne­sta­ne. Sva­ka sto­li­ca no­si te­ži­nu jed­nog ži­vo­ta. Jed­ne mla­do­sti ko­ja je tre­ba­lo da vo­li, da gre­ši, da sa­nja. Be­la sto­li­ca, be­la ru­ža, ti­ši­na ko­ja go­vo­ri gla­sni­je od sva­kog kri­ka. Za sto­lo­vi­ma ih ima vi­še ne­go što se vi­di. U ku­ća­ma ih ima u ti­ši­ni. U sno­vi­ma do­la­ze bez ku­ca­nja.

Oni ni­su oti­šli. Sa­mo su pre­sta­li da bu­du vi­dlji­vi. Je­dan bol. Je­dan bol ko­ji ne po­zna­je gra­ni­ce, ko­ji ne pi­ta za ime, ve­ru, dr­ža­vu, ko­ji ula­zi u sva­ko­ga ko ume da ose­ća.

Grad pam­ti. Ne pri­sta­je na za­bo­rav. Go­di­nu da­na ka­sni­je, re­či po­ku­ša­va­ju da ob­ja­sne ono što se ne mo­že ob­ja­sni­ti.

Pre­mi­jer Hri­sti­jan Mic­ko­ski go­vo­ri o ti­ši­ni ko­ja ne pro­la­zi i o oba­ve­zi da se se­ća­nje ne pre­tvo­ri u for­mu, već u od­go­vor­nost.

De­le­ga­ci­ja Evrop­ske uni­je de­li re­či po­dr­ške, pri­zna­je bol, ali bol se ne me­ri re­či­ma. I tu, iz­me­đu iz­go­vo­re­nog i uči­nje­nog, osta­je pra­zni­na ko­ja bo­li dru­ga­či­je. Prav­da ne sme če­ka­ti. Tu­ži­la­štvo pre­u­zi­ma ono što mo­ra bi­ti iz­nad sve­ga, isti­nu. Ne po­li­ti­ku. Ne iz­go­vo­re, već od­go­vor­nost, jer prav­da ni­je ute­ha. Ona je je­di­na šan­sa da se ova­kva noć ni­ka­da vi­še ne po­no­vi

Ko­ča­ni da­nas ne ži­ve kao pre, ali di­šu. Di­šu kroz su­ze ko­je ni­su uza­lud. Kroz ime­na ko­ja ni­su za­bo­ra­vlje­na. Kroz ti­ši­nu ko­ja nas uči da go­vo­ri­mo. Ovo je grad gde su sno­vi ra­sli kao pi­ri­nač, ti­ho i str­plji­vo i gde sa­da po­lja če­ka­ju lju­bav ko­ja ne­do­sta­je.

Oni ni­su ne­sta­li. Po­sta­li su sve­tlost u na­ma. Opo­me­na u vre­me­nu. Lju­bav ko­ja vi­še ne­ma ob­lik, ali ima sna­gu da tra­je dok god gle­da­mo u pra­zne sto­li­ce i ne skla­nja­mo po­gled, dok god ne pri­sta­je­mo na broj­ke ume­sto ime­na, dok god tra­ži­mo prav­du, a ne za­bo­rav…

Ko­ča­ni ne­će bi­ti sa­mo me­sto tu­ge. Bi­će me­sto isti­ne.

Spo­me­nik za 63 uga­še­na ži­vo­ta

U Ko­ča­ni­ma je odr­žan niz ko­me­mo­ra­tiv­nih sku­po­va po­vo­dom go­di­šnji­ce po­ža­ra ko­ji je za­u­vek pro­me­nio taj grad. Po­ro­di­ce na­stra­da­lih, gra­đa­ni i pred­stav­ni­ci dr­žav­nog vr­ha po­lo­ži­li su cve­će is­pred objek­ta ne­ka­da­šnje di­sko­te­ke, gde su po­sta­vlje­na me­tal­na sr­ca sa ime­ni­ma na­stra­da­lih. Ot­kri­ven je i spo­me­nik za 63 uga­še­na ži­vo­ta pod na­zi­vom „Ne­za­vr­še­ni sno­vi, sva­ko ime je ne­či­ji svet”.