Ljudi zbog kojih sunce sija

Pedeset godina od osnivanja Zadužbine Ive Andrića u Beogradu obeleženo je svečanom tribinom u kojoj su učestvovali Maja Radonić, upravnica Zadužbine od 2021. godine, Žaneta Đukić Perišić, upravnica od 2026. do 2021. godine, i Dragan Dragojlović, upravnik od 2003. do 2016. godine. Maja Radonić govorila je o istorijatu ove institucije kulture, o njenim upravnicima i o načinima na koje se stara o Andrićevom nasleđu, o novim izdanjima, prevodima i adaptacijama Andrićevih dela, jer Zadužbina afirmiše Andrićevo stvaralaštvo u zemlji i inostranstvu, a Andrićeva dela su do sada prevedena na 50 jezika. Žaneta Đukić Perišić svoje izlaganje posvetila je Andrićevoj višegodišnjoj saradnici i prvoj upravnici Zadužbine – Veri Stojić, a književnik Dragan Dragojlović ukazao je na praktična pitanja reformisanja i finansijske konsolidacije Andrićeve zadužbine, o autorskom pravu kao načinu ostvarivanja prihoda.

Sadašnji predsednik Upravnog odbora Zadužbine je akademik Zlata Bojović, a članovi su akademici Dušan Kovačević, Jovan Delić i Gorana Raičević, kao i dr Bojan Bugarčić.

– Zadužbina Ive Andrića je osnovana 12. marta 1976. godine, neposredno pred godišnjicu piščeve smrti, na temelju njegove testamentarne volje, odnosno poslednje želje, saopštene u vidu zaveštanja Gvozdenu Jovaniću i književniku Milanu Đokoviću, koje je pisac pozvao u svoj stan u Proleterskih brigada 2a, na današnjem Andrićevom vencu, pred odlazak u bolnicu početkom decembra 1974. godine, u kojoj je i preminuo 13. marta 1975. godine. Sluteći da možda dolazi kraj zemaljskog puta, saopštio im je svoju nameru i uputstva za osnivanje zadužbine. Prva, ujedno i najvažnija odredba piščeve poslednje želje bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe”. Druga odredba se odnosila na celokupnu rukopisnu građu i prepisku koju je Andrić ostavio na staranje Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, čiji je član bio od 1926. godine. Sledeća Andrićeva želja se odnosila na dodeljivanje nagrade za najbolju zbirku priča ili najbolju pripovetku objavljenu tokom prethodne godine, i piščeva Zadužbina je, počev od 1976. godine, kada je prvu nagradu dobio Dragoslav Mihajlović za „Petrijin venac”, do sada već 49 puta dodelila jedno od najuglednijih priznanja srpske književnosti, a ove godine biće proglašen i pedeseti dobitnik Andrićeve nagrade – rekla je Maja Radonić, dodajući i to da je Andrić poverio svojoj dugogodišnjoj saradnici Veri Stojić staranje o njegovim autorskim pravima i zaostavštini, kao i upravljanje Zadužbinom, za šta je odredio jedan deo sredstava, a Vera Stojić obavljala je posao upravnika sve do smrti, bez novčane nadoknade. Zadužbina je postala jedini nosilac autorskih prava na delo Ive Andrića i ustanova koja se stara o celokupnoj piščevoj zaostavštini.

Prema rečima Maje Radonić, prvi predsednik Upravnog odbora Zadužbine bio je Rodoljub Čolaković, član tadašnjeg Saveta federacije, a u UO su bili i književnici Antonije Isaković, Skender Kulenović, Erih Koš, Aleksandar Vučo, Milan Đoković, Petar Džadžić, prof. dr Vojislav Đurić, kao i prvi upravnik Zadužbine, dugogodišnja Andrićeva saradnica, Vera Stojić. Tada je odlučeno, kako je kazala, da se, u skladu sa Andrićevom željom, celokupna rukopisna ostavština preda na staranje SANU, s tim što je prethodno organizovano snimanje rukopisne i arhivske građe u nekoliko kopija.

– Danas se u Arhivu SANU nalazi Lični fond Ive Andrića, koji sadrži oko 118.000 stranica, a u međuvremenu, tačnije u prethodnoj deceniji, celokupna rukopisna ostavština je digitalizovana u saradnji sa Filološkim fakultetom Univerziteta u Beogradu i dostupna je istraživačima uz odobrenje Zadužbine. Poštujući obećanje koje je Andrić dao za života, Zadužbina je rukopis romana „Na Drini ćuprija” predala Muzeju književnosti BiH u Sarajevu. Na prvoj sednici odlučeno je i to da se izdanje Andrićevih „Sabranih dela” poveri udruženim izdavačima tadašnje Jugoslavije, a formirana je i komisija za ocenu pristiglih dramskih i filmskih adaptacija Andrićevih dela. U komisiji su bili Vera Stojić, Erih Koš i Petar Džadžić. Time je odmah nastavljen rad na daljim izdanjima piščevih dela u zemlji i inostranstvu. Posle Rodoljuba Čolakovića, predsednici Upravnog odbora bili su: akademik Erih Koš, Gvozden Jovanić i akademici Miroslav Pantić, Radovan Vučković i Miro Vuksanović. Prva upravnica Vera Stojić obavljala je taj posao bez ikakve nadoknade sve do svoje smrti, u saradnji i uz pomoć tadašnjeg sekretara Zadužbine Miodraga Perišića – objasnila je Maja Radonić, pominjući i to da je pre Dragana Dragojlovića upravnik Zadužbine bio Ivan V. Lalić, a da su, tokom godina, u različitim periodima, u Upravnom odboru bili i Ivo Tartalja, Svetozar Koljević, Slavko Leovac, Predrag Palavestra, Nikša Stipčević, Ljubomir Simović, Zoran Konstantinović, Momo Kapor, Goran Petrović.

Istakla je zatim podatak da se u biblioteci Zadužbine nalazi više od 4.000 knjiga, od kojih su većina izdanja Andrićevih dela, domaćih i inostranih izdavača, zatim knjige koje se bave Andrićem, kao i različita poklon-izdanja, a u sistematizovanom fondu zadužbinske hemeroteke i periodike nalazi se više od 16 hiljada jedinica, dok se redovno dopunjavaju i fototeka, zvučni i video-zapisi. Manji deo rukopisne ostavštine nalazi se takođe u Zadužbini, a čini je oko 8.000 stranica koje su digitalizovane 2021. godine.

Ovom prilikom Maja Radonić napomenula je da se vremenom razvijala i izdavačka delatnost, tako da danas Zadužbina objavljuje Godišnjak „Sveske Zadužbine Ive Andrića”, jedinstveni časopis u nas koji se bavi likom i delom jednog pisca, i koji izlazi jednom godišnje, počev od 1982. godine, kada je u prvom broju objavljena, između ostalog, Andrićeva doktorska disertacija u prevodu sa nemačkog, a koju Andrić nije objavio za života.

Žaneta Đukić Perišić istakla je da je Veru Stojić upoznala 1981. godine, kada je došla u posetu svojoj drugarici, književnici Gordani Ćirjanić, koja je u to vreme, doduše kratko, radila u Zadužbini.

– Vera Stojić bila je izvanredan poznavalac mađarskog, nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika, a prevela je i objavila veliki broj književnih dela svetskih autora, da napomenemo najvažnije: Bulgakova, Rilkea, Gorkog, Bernada Šoa, Golsvordija, Tolstoja, Mana, Ničea, Broha, Kafke, Friša, Lukača, Ekermana, Edgara Alana Poa, i mnogih drugih. Još početkom Drugog svetskog rata ona je ponudila Andriću svoju pomoć, prekucavala je njegove rukopise i tako bila upućena u mnogobrojne tajne njegove spisateljske laboratorije, što je bilo od neprocenjive koristi prilikom pripremanja Andrićevih dela za štampu, sarađivala je u Andrićevo ime sa izdavačkim kućama, iščitavala njegova dela, ispravljajući korektorske pogreške, kojih se Andrić grozio, a brinući se o autorskim pravima obavljala je i različite poslove sređivanja finansija. Sve to, verujući, kako je sama govorila, da veliki pisac mora biti okrenut svome delu, da ne treba da rasipa snagu na sporednim kolosecima. Odbacivala je čak i prigovore svoje majke o Andrićevoj komociji, nalazeći da energija „nekih manje važnih ljudi” treba da bude ugrađena u književno delo „velikih” ličnosti. Književnik Milan Đoković, jedan od svedoka i potpisnika zabeležene Andrićeve usmeno izrečene testamentarne volje, rekao je jednom prilikom, znajući koliki je udeo Vere Stojić u jednom delu piščevog „književnog” života, da ona spada u ljude zbog kojih „sunce sija” – rekla je Žaneta Đukić Perišić.