O magičnom Akramu Kanu

Skoro u isto vreme kada je kod nas predstavu „Okretanje kostiju” čuvenog britanskog koreografa Akrama Kana, izvela trupa „Gotje dans” iz Štutgarta na 23. Beogradskom festivalu igre, u Solunu je francuska pozorišna i filmska glumica Žilijet Binoš, predstavila svoj rediteljski debitantski dokumentarac „In-I In Motion” („U – Ja u pokretu”). Njen film prikazuje susret i saradnju, kao i sam čin kreiranja predstave „U pokretu” u kojoj je Binoš nastupala upravo sa igračem i koreografom Akramom Kanom. Oni su se upoznali 2007. i za sedam meseci su stvorili ovu predstavu koju su izvodili širom sveta čitave dve godine, istražujući temu ljubavi na prvi pogled, koja zanemaruje kulturne i verske razlike i ono što sledi posle toga.

Šta je to tako magično što postoji u ličnosti Akrama Kana i kako je nastalo delo koje je naša publika videla na otvaranju 23. Beogradskog festivala igre, u izvođenju „Gotje dansa” govorio je nedavno i Erik Gotje, igrač, koreograf i umetnički direktor ove trupe u susretu sa našim novinarima:

– Komad koji smo igrali na vašoj sceni ima čudan naslov „Okretanje kostiju”, sve je jasnije ako kažem da je Akram Kan poreklom iz Bangladeša i da tamo kosti svojih predaka ljudi uvijaju u platna i kada žele da ih se prisete odmotaju ih i ponovo dodiruju. Za ovo delo je Kan mnogo toga pokupio iz svojih ranijih komada i bila je to na kraju teška ljubavna priča poput „Romea i Julije”. Ona govori o mladoj devojci koja svog izabranika, stranca, predstavlja plemenu iz koga potiče, ali njen otac ne želi ljude iz drugih sredina u svojoj porodici i poručuje da oni mogu da budu zajedno, ali samo na nebu, u raju. Ovo je dirljiva predstava, igra se uz fantastičnu muziku. Otac je ovde glavni karakter i poput nekog đavola traži žrtvovanje svoje dece. Predstava je nastajala gotovo tri godine, u etapama, a poslednja je trajala šest meseci i bila je najintenzivnija.

Na pitanje ko je i kakav uživo Akram Kan, Gotje je odgovorio:

– Vrlo je izazovno raditi sa njim i kod njega svaki pokret ima razlog. Kad on uđe u prostoriju, odmah osetite njegovu energiju i znate da je tu, ne morate ni da se okrenete kako biste ga videli. Tokom procesa rada on gura igrače do krajnjih granica kreativnosti, čak i preko njih. Obično im govori: „Ponovi taj pokret još jednom, ne verujem ti...” I tek kad dođe do toga da igrač nešto iskreno radi i da mu on poveruje, odobri da se ide dalje. Moj ansambl je u procesu rada zajedno sa njim, bio kao u nekoj vrsti kreativnog balona... bilo je kao u životu, neki su želeli da odustanu, nisu znali da li će moći dalje. Igrači su se žalili da ih bole telo i duša, ali su iz rada sa koreografom Kanom na kraju ipak izašli bolji i jači. Jedna od rečenica koja se ponavlja u ovom delu je upečatljiva i glasila je: „Ako moram umreti, ti moraš živeti, da bi ispričao moju priču!” Predstava „Okretanje kostiju” bilo je dugo i teško putovanje koje nas uči da uživamo u životu, u svakom danu čak i kad neke momente ne možemo da vratimo i promenimo ih.