Napad nije sramota, već deo bolesti

Ena Stoilkov, Udruženje osoba obolelih od epilepsije

Kada se govori o epilepsiji, ljudima su prva asocijacija grčenje i nekontrolisani drhtaji tela, pena koja se pojavljuje na ustima i gubitak svesti. Međutim, stvarnost je mnogo kompleksnija od ove slike i to najbolje znaju ljudi koji žive sa ovom bolešću.

Epilepsija je bolest mozga. Zapravo je skup neuroloških poremećaja u mozgu koji se manifestuju kroz epileptične napade. Ovi napadi nisu isti kod svih sa ovim oboljenjem. Variraju od kratkotrajnog zagledanja u jednu tačku (ansans), do velikih napada (konvulzije).

Mnogi se plaše kad vide kako izgleda napad, ali epilepsija nije zarazna bolest, niti je vid mentalne retardacije. Leči se antiepilepticima, a u nekim slučajevima je moguć (potreban) i hirurški zahvat. Uzroci ove bolesti mogu biti razni, od genetskih, preko određenih infekcija, do oštećenja mozga kao što su moždani udar, tumor ili povreda glave. Obolelima teže od dijagnoze i same bolesti zapravo pada društvena stigma. Napad nije sramota, već je deo bolesti i zahteva pomoć okoline. Ako osoba koja se nađe tu u trenutku napada nije stručna, potrebno je da odmah obavesti Hitnu pomoć. Može pomoći i tako što će se potruditi da okrene osobu u epi-napadu na bok, kako bi se omogućilo nesmetano disanje, postavi joj nešto meko ispod glave i skloni sve oštre predmete iz neposredne blizine. Nikako ne treba da pokušava da joj otvori usta na silu niti da stavlja bilo koji predmet među zube, jer to može samo da joj šteti.

Cilj našeg društva treba da bude da što više ljudi uputimo u samu pomoć osobama obolelima, kako od epilepsije, tako i od drugih bolesti. Samim razumevanjem procesa koji se dešavaju u mozgu, pomažemo i deci i ljudima obolelim od epilepsije da žive bez straha od osude i da lakše prihvate svoju bolest, kao i da se leče na vreme i pravom terapijom.

Dijagnoza bilo koje bolesti je samo jedna „reč” u nečijoj biografiji, a ne cela priča i život same osobe.

Ja sam epilepsiju dobila sa 20 godina od udarca u glavu. Napadi nisu krenuli odmah, već nakon nekog vremena. Jako dugo mi je trebalo da shvatim šta se dešava sa mnom i otkrijem od čega bolujem. Zahvalna sam prvenstveno svom doktoru koji je uspostavio moju dijagnozu, ali isto tako i svom psihijatru, ženi koja mi je pomogla da prihvatim zdravstveni problem i izborim se sa depresijom koja me je na početku obuzela. Strah od nepoznatog, hiljadu negativnih misli, ono čuveno pitanje „Zašto baš ja?”, pitanje na koje odgovor nikada nisam dobila. Obratite se psihijatru ako osetite potrebu, ne bežite od lekara koji leče dušu.

Nakon napada niste svesni šta se zapravo dogodilo, osećate se malaksalo, iscrpljeno i dezorijentisano. Često imate bolove u mišićima (od jakih trzaja), jaku glavobolju, a moguća je i privremena nemogućnost govora. Oporavak traje od nekoliko minuta do nekoliko sati, a ponekad i duže, zavisi od tipa i intenziteta napada. Uz fizički umor, tu je i psihički aspekt. Potrebno je puno snage da se ponovo pokrenete i prihvatite da ste ograničeni u nekim stvarima.

Ja imam sreću što sam okružena ljudima koji me vole i razumeju moju bolest i velika su mi podrška, zaista sam im zahvalna na tome. Naravno, bilo je na početku moje borbe i ružnih komentara koji su me pogađali, ali više ne. Ja sam uspela, izborila sam se, prihvatila, sada sam tu da budem drugima vetar u leđa. Danas imam i snove i želje, volim druženje, plivanje, volim da se smejem i još puno toga želim da postignem u životu… Nadam se da ću se uskoro ostvariti i u ulozi majke. Prihvatila sam potpuno svoju bolest, pričam o njoj u želji i nadi da doprem i do onih koji kriju da su bolesni i povlače se u sebe.

Svetski dan obolelih od epilepsije se obeležava 26. marta svake godine. Ispred Udruženja osoba koje boluju od epilepsije pozivam ljude de nam se u što većem broju pridruže ove godine u Ćupriji, da zajedničkim snagama razbijemo predrasude.

Mi nismo ništa drugačiji od drugih, samo je naš svet obojen ljubičastom bojom…