Zagrljaj za osam radosnih duša

– Iako potičem iz brojne familije, nisam mogla da zamislim da ćujednog dana imati tako veliku porodicu. Nikada nisam planirala da imam troje ili više dece. Jednostavno, život mi je tako odredio – započinje svoju nesvakidašnju priču popadija Irina Vojvodić, majka osmoro dece, koja početkom marta očekuje još jednu prinovu. Irina je svog supruga Vasilija, diplomiranog pravnika i sveštenika u crkvi Svetog Trifuna, upoznala u crkvenom horu početkom devedesetih godina prošlog veka. Rođena Crnogorka, imala je želju da se venčaju na Cetinju. Želja joj se ispunila. Ubrzo joj se u Beogradu rodila kćerka Hristina (1993), a njihovo „porodično carstvo” uvećali su redom i Jovana, Stefan, Danilo, Anastasija, Marko, Marija i najmlađa trogodišnja Marta.

Sasvim mirno i sa spokojstvom u glasu, Irina tokom našeg razgovora napominje da nijednog trenutka nije planirala, ali se nije ni pokajala što ima tako brojnu porodicu.

– Decu smatram božjim darom. Pored toga što traže veliku žrtvu i odricanje, rađanje i materinstvo za mene predstavljaju radost življenja. Nije fraza, ali nikada mi nije bilo teško da odgajam ovoliko mališana. Od početka sam bdela nad njima sa najvećim ushićenjem. Pitaju me često kako sam se odlučila da posle trećeg deteta rodim četvrto, peto… Nije to moja odluka, već dar božji. Nijedno dete nikada nisam slala u vrtić već sam ih sama kod kuće čuvala. Tu je bilo pravo obdanište. Pošto ih je puno, to su nam savetovali i lekari. Pojedini ljudi čudno su nas gledali na ulici, pitali se što nas je toliko. Ne obazirem se na takve komentare. Nikada mi nije predstavljalo napor da noću ustanem i deci promenim pelene, nahranim ih. Ništa nije teško kad je ljubav motiv – uverena je Irina.

Život u dve smene                       

– Kod nas se, u stvari, uvek živi u „dve smene”. Jedni idu, drugi se vraćaju iz škole. Pošto suprug radi, uglavnom sam sama, dok on ne dođe s posla, tako da najviše moram sama da se snalazim. Roditelji mi žive u Crnoj Gori, pa mi ponekad pomažu i drugarice. Sada su stasale i dve najstarije kćerke, pa i one preuzmu deo obaveza – priča ova tiha i povučena žena koja sa suprugom i decom živi u stanu od šezdesetak kvadrata na Banovom brdu.

Ona izražava radost zbog svakodnevnih, malih životnih stvari i s ljubavlju govori o Bogu, svojoj porodici, ljudima.

– Najsrećnija sam što ne moramo „pod kiriju”, ostalo mi je sve lakše. Nije nam tesno ni ovako, ništa nam ne nedostaje. U velikom smo naporu da živimo približno kao i sve druge porodice. Dnevno kupujemo najmanje tri kilograma hleba, tri litra mleka i toliko jogurta. Mislim da je naša „tajna” uspeha u dobroj uigranosti. Svako od nas ima svoje obaveze. Kada je potrebno, učim zajedno sa decom, pomažem im u jezicima i muzici, otac u geografiji i istoriji. Kako je gotovo nemoguće da svakom detetu posvetim individualnu pažnju, često ih okupim za jedan sto gde razgovaramo o svemu što može da zanima predškolce i pubertetlije. U stvari, ja sam neka vrsta kućnog koordinatora koji u svakom momentu tačno zna šta se dešava, kome i šta treba. Deca idu i u muzičku školu. Ali, verujte, nikada nisam strahovala da li sve to mogu da izdržim, jer nikada mi njihovo podizanje i vaspitanje nije predstavljao problem. U crkvi mi kažu da nemam vremena da se žalim kako mi je teško, jer imam toliko važnijih stvari da uradim. Mislim da je to tačno. Najbitnije mi je da decu usmerim i vaspitam ih u duhu pravoslavlja i hrišćanske tradicije – napominje ova mlada žena.

Karijera u „drugom planu”

Irina Vojvodić ističe da se trudi da vešto rasporedi kućni budžet i da se izdržavaju od plate koju njen suprug zarađuje kao sekretar Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Iako joj je dan ponekad prekratak, uverava nas da uspeva da pronađe vremena čak i za druženje sa drugaricama.

– Dosta dugo, noć je bila jedino vreme koje sam imala samo za sebe. Iako još uvek ne mogu sa suprugom negde da izađem, situacija se polako menja kako deca odrastaju i sada mi je mnogo lakše. Odlučila sam i da položim diplomski ispit na Filološkom fakultetu, tako da bi uskoro trebalo da budem profesor italijanskog jezika i književnosti. Doduše, i do sada sam radila kao prevodilac i uspevala povremeno da držim privatne časove jezika. To nam je popravljalo kućni budžet – kaže popadija koja se nije pokajala što je sopstvenu karijeru potisnula u „drugi plan” i odabrala da postane „čuvarka kućnog ognjišta”.

– Mlade žene koje odlažu ili namerno prekidaju materinstvo zapravo pokazuju neku vrstu sebičnosti. Pre nego što sam se udala, desetak i više godina radila sam u jednoj firmi. Upoznala sam i tu stranu rada. Sebe, sasvim iskreno, ne doživljavam kao nekoga ko se odrekao svega ili ko je, na bilo koji način, zapostavio sebe. Naprotiv, nemam nikakav žal za karijerom, jer su deca za mene najveće blago i istinski smisao života – reči su ove hrabre žene i ponosne majke.

Bez obzira na to što je ona, kao i većina žena, „stub” porodice, Irina napominje da joj izuzetno znači podrška supruga Vasilija.

– Otac je neprikosnoveni autoritet u našoj kući. To je za mene prirodno stanje stvari. On je strog, a pun ljubavi. Deca od njega dobijaju podršku, ali i uzor. Po našem internom dogovoru, on je autoritet, a majka mora da bude blagi melem za decu – govori popadija koja ne zapostavlja ni humanitarni rad kojim se bavi u crkvi.

Kako kaže, upoznala je samohranu majku iz Vinče, sa desetoro dece. Žive u osamnaest kvadrata, u gotovo nemogućim uslovima, na rubu egzistencije. Gladni su. Želja mi je da pokušam da im pomognem, a nadam se da će se ovom naporu pridružiti i drugi – s toplinom u glasu kaže majka ove brojne porodice.