Razvod: završetak za nov početak

U današnje vreme postoje organizacije koje brinu o svakom segmentu života. Tu su agencije za bračno posredovanje, kompanije koje prave domaća jela i dostavljaju ih na kućnu adresu, službe za organizovanje venčanja, preduzeća koja umesto vas traže stan na željenoj lokaciji... I baš kada sam pomislila da jedino ne postoji neko ko će vas izvući iz negativne faze kada se rastanete sa nekim koga volite i koga ste do juče kovali u zvezde, a ko vam je jednim potezom srušio sve snove, pojavi se vest da je u Italiji osnovana neverovatna kompanija, koja, zamislite, organizuje život posle razvoda bivšim partnerima kako bi izbegli neizbežan stres, patnju i suze. Vlasnica ove agencije je, verovali ili ne, jedna žena poreklom sa ovih prostora, koja pod sloganom „neka aktuelan završetak bude novi početak” uspeva da izmami osmehe svima onima koji su prinuđeni da okrenu novi list u svom životu.

Tuga. Bol. Suze. Patnja. Kroz sve ovo prolaze ostavljene žene. Mnoge od njih u poverenju svojim prijateljicama kažu da je to jedno od najtežih iskustava koje su doživele, a da su ih emocije prema bivšem partneru veoma dugo držale. Ostavljene pripadnice „nežnijeg” pola tvrde da u životu mnogo bolje prolaze oni koji ostavljaju i koji se nikad ne vraćaju u prošlost. Ali, da li je baš tako?

Neka istraživanja pokazuju da kroz teške trenutke koračaju i one dame koje su se našle u ulozi onih koji su inicirali raskid veze. Mnoge od njih skrivaju se iza fasade čeličnih ledi, ali, s druge strane, tvrde da su se odlučile na taj korak da bi okončale vezu koja „nije išla”, zbog toga što ih je dragi prevario, zato što su otkrile da je drugoj polovini preče društvo ili tipovanje u kladionicama.

Ankete pokazuju da oko 69 odsto žena nađe novog partnera u roku od pet godina, a istraživanje obavljeno pre nekoliko godina u Americi potvrđuje da je žena inicijator raskida u 64 odsto slučajeva. Samo je razlika u tome što se muškarci svim silama trude da bol ne pokažu, jer po pravilu „muško ne sme da plače”. A mi žene zato ne prestajemo da lijemo krokodilske suze. I to traje dugo, dugo...

Ipak, ono što je karakteristično za većinu onih koje je neko ostavio i za one koji su prvi prekinuli vezu jeste – usamljenost. Jer, mnoge od onih koje su živele u istom stanu sa voljenim znale su kako diše, spremale su mu omiljenu hranu, brinule da kragne na njegovim košuljama budu besprekorno ispeglane, da u frižideru uvek ima njegovog omiljenog pića... A kada njega više nema, obično se drugarice odmah sjate oko nje da je uteše, jer prijateljski saveti tipa „vratiće se on, ali biće kasno” uvek donose dobro našoj sujeti. Ali, kada ostane sama u četiri zida, tek onda shvata da tada kroz život mora da ide dalje i uzdignute glave, sve dok ne naiđe neki novi princ na belom konju koji će da je izvuče iz monotonije. I bez patnje za „onim ko je za sve kriv”. Ma ko je uopšte on kada je dozvolio da mu takva žena „isklizne” iz ruku?!