Mučenici i paćenici

Mučeništvo je u korenu naše civilizacije. Muke i žrtva Isusova zarad spasenja ljudskog roda i pobede nad smrću predstavljaju prauzor koji je nadahnuo kasnije hrišćane i čitavu evropsku civilizaciju. U srpskoj kulturi mučeništvo ima posebno mesto koje se ogleda u Kosovskom mitu. Mučenici poput Svetog kneza Lazara postali su simbol nacionalnog identiteta. Povlačenje preko Albanije u Prvom svetskom ratu učinilo je da čitav narod postane kolektivni mučenik koji se žrtvovao za spas svoje otadžbine i njeno vaskrsenje. Stradanja Srba tokom Drugog svetskog rata na teritoriji NDH samo zato što su Srbi, koliko god da su prikrivana, samo su pojačala taj kult. 
Zapravo, u čitavoj našoj istoriji kult mučeništva ima istaknuto mesto, pa su naši ljudi osetljivi na patnje i stradanja pojedinaca i grupa koji se žrtvuju za više ideale. Zato ne čudi da se ovaj motiv koristi u dnevnopolitičkoj borbi kao moćno mobilizacijsko sredstvo. Tako, na primer, od samog početka protesta u decembru 2024. isticano je mučeništvo studenata koji bosonogi spavaju u hodnicima fakulteta i intelektualaca koji su iz svojih ligeštula i duborezom obrađenih naslonjača ustali protiv diktatorskog režima koji „teroriše” i „ubija” svoje političke protivnike. 
Priča o „našoj deci” koja žrtvuju znanje, a naročito pamet, za bolje i pravednije društvo sistematski je pothranjivana od prvog dana blokada i studentskih marševa. Paralelno s tim svakodnevno se s društvenih mreža i raznih medija širi fama o brutalnosti policije nad mirnim građanima i studentima koji su žrtve „fašističkog režima”. Novinari koji, poput ranih hrišćana, sebe vole da predstave kao mučenike koji stradaju zbog svedočenja istine, daju sebi posebno mesto u tom narativu. Zato ga rasplamsavaju, jer što je neprijatelj strašniji i brutalniji, to su mučeništvo i lični podvig veći. 
Ne treba biti posebno pronicljiv pa uočiti da se takva strategija u znatnoj meri temelji na dva ključna elementa mučeništva – žrtvi i borbi za moralni princip. U mučeništvu su žrtva i viši cilj nerazdvojno povezani. Stalno insistiranje na ličnim i kolektivnim žrtvama, odnosno stradanju, makar ono bilo i izmišljeno ili preuveličano do neprepoznatljivosti, postalo je deo dnevne rutine u političkoj borbi. Primera je napretek. Svaki siledžija koji je 48 sati zadržan u policiji po izlasku je dočekivan i slavljen kao Nelson Mandela. Upravo, iz razloga česte zloupotrebe ovog kulta potrebno je napraviti razliku između istinskog i lažnog mučeništva. 
Prvo, u delima i karakteru lažnih mučenika teško je naći bilo kakvo svedočanstvo o moralnoj superiornosti ili podvižništvu. Zato se ono nadomešta obrnutom projekcijom i prikazivanjem protivnika kao moralno inferiornih bića. Što je protivnik amoralniji, to je oreol lažnog mučenika svetliji. Otuda je, s jedne strane, osmišljen naziv ćaci, koji bi trebalo da označi moralno i intelektualno degenerisane osobe. Naspram njih su superiorna bića koja bi po prirodnom pravu trebalo da zauzimaju elitne položaje koje su uzurpirala izopačena ćacad. To je ono što se u sociologiji označava pojmom novi rasizam, a u obrnutoj projekciji borba za bolje i pravednije društvo. 
Drugo, treba podsetiti da istinsko mučeništvo apeluje na osećanja i budi saosećanje drugih na tih i nenapadan način. U njemu nema mesta za isticanje sopstvene žrtve. Istinsko mučeništvo temelji se isključivo na istini i usmereno je ka opštem dobru, a patnja mučenika nije patnja radi samopromocije, stvaranja utiska i mobilizacije mase već zarad višeg moralnog ili političkog cilja. O tome oni koji politički eksploatišu etos mučeništva ne vode računa verujući u intelektualnu inferiornost i lakovernost naroda. 
Ipak, nema sumnje da i lažno mučeništvo nosi duševni bol i patnju. Ali, ta muka je drugačije vrste. Da bi se i terminološki razlikovalo od istinskog mučeništva može se nazvati paćeništvo. Paćenici zaista pate od različitih poremećaja. Najčešće je to patnja za vlašću. Samo onaj ko nije okusio „slast” vlasti ne zna kakva je to patnja. Kod onih koji nemaju to iskustvo, duševna bol se javlja usled kompleksa više vrednosti i različitih narcisoidnih poremećaja. Arogancija u nastupu, nadmenost i stalna potreba za divljenjem, kao i potcenjivanje tuđih, a posebno sposobnosti političkih protivnika, prepoznatljive su crte narcisoidnih paćenika. U javnom nastupu prenaglašeno ističu značaj svojih reči i zaokupljeni su fantazmima o neograničenoj moći kako bi se društvo promenilo i učinilo boljim. Bez obzira na to koliko takvim nastupom prikrivali sopstvenu nesigurnost i dubok osećaj manje vrednosti, paćenicima se mora priznati da predstavljaju magnet za one s kompleksom niže vrednosti. Oko njih se roje potuljeni i nesigurni koji svoj stvarni ili umišljeni deficit kompenzuju agresivnim ponašanjem. Prvi verbalno opravdavaju njihovu agresivnost, a ovi im uzvraćaju divljenjem i obožavanjem. Zato se, od pamtiveka, u vremenima društvenih previranja podizao društveni talog. Na scenu izmile marginalci kojima se učini da je došlo njihovo vreme i koji za svoje, obično nasilne i agresivne postupke dobijaju aplauze onih koji sami ne smeju da prljaju i krvare ruke, ali nemaju ništa protiv da podstiču druge da to čine za njihov račun. 
Na kraju, postavlja se pitanje zašto je danas više paćeništva nego mučeništva? S obzirom na to da ima koren u religiji, napuštanje kulta istinskog mučeništva trebalo bi tražiti u transformaciji religioznosti u takozvanu zombi religioznost. Ova napušta vrednosti i rituale klasičnih religija, a vezuje se za slobodno tumačenje raznih religijskih simbola. U našem slučaju moglo bi se govoriti o zombi pravoslavlju, koje ima različite forme, od kojih je najnovija pumposlavlje. Ono se neretko vezuje za verske praznike i praktikuje rituale kao što je odavanje pomena mrtvima. Na litijama maše barjacima s likom svetaca, ali ni po čemu suštinski ne odaje veru u boga niti poštovanje prema crkvi. Zato pumposlavi umesto kulta mučeništva neguju kult paćeništva, u kojem se naglašeno, a neretko i vulgarno, ističe sopstvena žrtva, makar bila i umišljena ili plod zaslužene i odmerene kazne. 
Nepoznavanje i nerazumevanje osnovnih simbola hrišćanstva čini da u kvazireligioznom žaru pumposlavi šalju kontradiktorne poruke. Kao u paganskim ritualima i po uzoru na starorimske bahanalije ili srednjovekovne karnevale u kojima je spaljivan arhineprijatelj, pumposlavi su jednu od svojih bahanalija završili raspećem lutke koja predstavlja Vučića. Šta su time hteli da poruče, sam bog zna. Malo je verovatno da su želeli da poistovete Vučića s Isusom, jer u pumposlavlju raspeće može imati i magijsko značenje čerečenja vudu lutke. 
Toga nije bilo ni i u socijalizmu. Istina, umesto svetaca slavljeni su narodni heroji, ali je paćeništvo bilo sramota. Mada je bog zamenjen vrhovnim vođom, socijalizam nikada nije falsifikovao kult mučeništva. O herojima su pričali drugi, samohvalisanje je bilo greh, a isticanje sopstvene žrtve sramota. Tako su i deca vaspitavana. Nakon čarki u školskom dvorištu oni koji su se žalili nastavnicima stigmatizovani su kao tužibabe. Deca su svoju muku radije krila nego što bi dopustila da ih neko smatra paćenikom. To naravno ne znači da su nasilnici bili obožavani, reč je samo o tome da se odrastalo uz moralnu vertikalu u kojoj je paćeništvo bilo podjednako mrsko kao i nasilništvo. Ne čudi otuda da je Bora Đorđević spevao stih: „Kad dobijem batine nisam kukao, bio sam tučen i ja sam tukao”. Ali tad, tad je svet još bio mlad.

*Profesor Filozofskog 
fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista