Globalna kriza đubriva već počela: Vučićevo upozorenje dobija dramatičnu potvrdu

Upozorenje predsednika Srbije Aleksandra Vučića o mogućoj velikoj nestašici veštačkog đubriva, izrečeno juče nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, dobija sve čvršću potvrdu na globalnom nivou. Dok je pažnja svetske javnosti usmerena na rast cena nafte usled eskalacije sukoba na Bliskom istoku, u senci se razvija kriza koja može imati daleko šire i dugotrajnije posledice, poremećaj u snabdevanju ključnim mineralnim đubrivima, piše Tomorrow's Affairs.

Prema analizama vodećih međunarodnih ekonomskih institucija, blokada Ormuskog moreuza praktično je zaustavila transport velikih količina uree i amonijaka, osnovnih komponenti za poljoprivrednu proizvodnju. Zemlje Persijskog zaliva, koje u pojedinim segmentima drže i do polovine globalnog tržišta ovih proizvoda, obustavile su isporuke, pozivajući se na više sile. Procenjuje se da je već sada oko milion tona đubriva ostalo zarobljeno u regionu, bez mogućnosti da stigne do tržišta u Aziji, Africi i Južnoj Americi.

Za razliku od energetskog sektora, gde postoje alternativni pravci snabdevanja, u slučaju mineralnih đubriva takva rešenja praktično ne postoje. Proizvodnja uree i amonijaka direktno zavisi od prirodnog gasa, a njihov transport isključivo od pomorskih ruta, upravo onih koje su sada paralisane. Čak ni najveći proizvođači u regionu nemaju infrastrukturu da preusmere isporuke drugim putevima.

Posledice su već vidljive na tržištu. Cena uree u američkom uvoznom čvorištu u Nju Orleansu skočila je sa 516 na oko 683 dolara po toni za svega nedelju dana, što predstavlja rast od preko 30 odsto. Sredinom marta globalne cene kretale su se između 680 i 720 dolara po toni, dok su u pojedinim zemljama, poput Egipta, zabeleženi još drastičniji skokovi. Prema procenama, u drugom kvartalu 2026. godine cene đubriva biće najmanje 20 odsto više nego što se ranije očekivalo, uz visok rizik daljeg rasta.

Međutim, suštinski problem nije samo u ceni, već u vremenu. Poljoprivredni kalendar je nemilosrdan, đubrivo mora da stigne neposredno pre setve ili tokom nje. Ako izostane u tom ključnom trenutku, kasnije ga nije moguće nadoknaditi. Upravo tu leži suština Vučićevog upozorenja, da se svet suočava sa krizom koja će se tek kasnije videti u punoj meri, kroz pad prinosa i rast cena hrane.

Poremećaj se ne odnosi samo na azotna đubriva. Proizvodnja fosfatnih đubriva zavisi od sumpora, čiji značajan deo svetske trgovine takođe dolazi iz Persijskog zaliva. Prekidi u tom lancu već pogađaju velike proizvođače, uključujući i vodeće svetske kompanije, što dodatno smanjuje ponudu na tržištu.

Globalna zavisnost od ovih isporuka čini krizu još ozbiljnijom. Indija uvozi više od 40 odsto svojih potreba za đubrivom, Brazil je gotovo potpuno zavisan od uvoza uree za proizvodnju soje, dok podsaharska Afrika uvozi više od 90 odsto đubriva bez alternativnih izvora. Evropa i Sjedinjene Države takođe su izložene, jer transport od Persijskog zaliva do njihovih luka traje oko četiri nedelje – što znači da pošiljke koje nisu otpremljene do kraja marta neće stići na vreme za setvu.

Efekat će, kako upozoravaju analitičari, biti neminovan: manja upotreba đubriva dovodi do manjih prinosa, što znači manju ponudu hrane. To se najpre odražava na kulture poput kukuruza i pšenice, a zatim se prenosi na stočnu hranu, meso i mlečne proizvode. Kada taj lanac poskupljenja jednom počne, teško ga je zaustaviti.

Za razliku od krize iz 2022. godine, kada su poremećaji na tržištu žita i đubriva mogli delimično da se ublaže preusmeravanjem isporuka i korišćenjem postojećih zaliha, sada takvi mehanizmi praktično ne postoje. Velike količine robe ostaju „zarobljene“ u regionu, a alternativne logističke rute ne mogu da preuzmu taj teret.

Države za sada reaguju ograničeno. Poljoprivredne organizacije u Sjedinjenim Državama već traže hitne mere za obezbeđivanje snabdevanja, dok u Evropskoj uniji još nema jedinstvenog odgovora. Za razliku od energetskog tržišta, gde postoje koordinisani mehanizmi, tržište đubriva ostaje praktično bez institucionalne zaštite.

Upravo zato upozorenje iz Beograda dobija na težini. Dok se rat u Iranu trenutno posmatra kroz prizmu cena energenata, njegove dublje posledice tek dolaze – i to u oblasti koja direktno pogađa svakog građanina: proizvodnju hrane. Kako ističu stručnjaci, ova kriza se neće osetiti odmah, ali kada se njeni efekti pojave, prostor za reakciju biće znatno sužen.