Čak Noris ne počiva u miru, mir počiva u Čaku Norisu

Ne ide to baš tako. Svetski mediji objave da je Čak Noris umro i svi odmah poveruju da je to istina. Postoje ljudi koji umru i postoje oni za koje vest o smrti postane loš vic. Pre će biti da je Čak postrojio svetske medijske mogule, naredio da objave vest o njegovom odlasku, kako bi se vratio u ovaj ludi svet i proverio da slučajno neki nestaško nije objavio nešto loše o njemu.

Čak se i veštačka inteligencija branila do poslednjeg trenutka, pa sam, stari druže Čak, izgubio sat vremena svog uzaludnog života, ubeđujući je da si umro. Nije htela da prihvati da si mrtav i beo, pa to ti je. Oprezna je skalamerija, nema šta. Živeće dugo. Valjda neće da rizikuje da se zaista vratiš i rastaviš je na komadiće.

Eksperiment Čaka Norisa bio je ipak delimično uspešan. Nijedne loše reči, čak ni aluzije o njemu, od Los Anđelesa do Kamčatke. Ali istina je ipak neumitna. Čak Noris, legenda filmova B produkcije koja se popela u sazvežđe holivudskih akcionih heroja, preminuo je u ranoj mladosti, u 86. godini. Ali jedan od njegovih obožavatelja, rasutih po svetu, od Teksasa do Njujorka, od Maroka do Vlastinca, objavio je istinu veću od svih istina: Čak Noris ne počiva u miru, mir počiva u Čaku Norisu.

Eno ga i Stiven King, najveći svetski pisac horora, odao mu je dužno poštovanje. Liberal i demokrata, za razliku od Čaka, republikanca i konzervativca, poklonio mu se kao caru. Može King da pljucka Donalda Trampa do mile volje. Mudar je Stiven, nema šta. Lako je udariti na predsednika Amerike, ali nije blesav da udari na Norisa. Zašto da rizikuje da mu pred jutro dolazi u snove, izvuče ga iz kreveta i prošeta ga kroz polje kukuruza.

„Kada se rodio, Čak Noris je majku iz bolnice odvezao kući”, objavio je kralj horora na „Iksu” svoju omiljenu „činjenicu o Čaku Norisu”.

Ima tu još jedna caka. Predsednik SAD je smenljiv, dok je Čak večan, čak i sa one strane života. Zato je vest o njegovom odlasku bacila u stranu i svet na vratima pakla, i globalnu ekonomsku krizu, i mogući nuklearni rat. Čak i to što je selektor Brazila Karlo Anćeloti šutnuo Nejmara iz reprezentacije. Tek je to najava kataklizme! I moćni premijer Izraela Bibi Netanjahu našao je vremena da sa svog naloga pošalje saučešće Norisovoj porodici.

Zna dobro Bibi šta radi. U vremenu kada se šalju rakete, svaka reč takođe leti. Čak Noris je bio idealan glasnik za takvu vrstu poruke: da svet i dalje veruje u priču u kojoj postoji neko ko udara prvi i nikada ne promašuje.

I možda je to najveća ironija priče o mitu zvanom Čak Noris. Dok se stvarni i dozlaboga komplikovani svet raspada, opraštamo se od čoveka koji je postojao upravo zato da sve bude sasvim jednostavno. Mada tu postoji još jedna sitnica koje se nije setio Stiven King. Šta ako je zaista sve toliko otišlo dođavola, da je i Čak Noris digao ruke od ove nesrećne planete? Ako je tako, kukala nam majka.

U vremenu kada su heroji postajali sve kompleksniji, a zapravo slabašnog karaktera, skloni kompromisima i izdajama, Noris je ostao arhetip: jednostavan, nepokolebljiv, gotovo elementaran. Kao moderna verzija starog hrasta: on se ne opisuje, već samo postoji.

Njegova transformacija od akcionog glumca u internet legendu početkom dvehiljaditih jedan je od prvih globalnih informatičkih fenomena. „Nisu mu dali da glumi u ’Titaniku’, sve bi ih spasio”, nije samo obična šala. To je digitalni folklor, odnosno kolektivna igra preuveličavanja koja govori više o nama nego o njemu. To je potreba da se u svetu na ivici ambisa prizove figura apsolutne moći, makar i kroz geg. Ili mim, kao što kažu klinci.

Tako je Noris postao simbol paradoksa savremenog doba i apsolutni heroj popularne kulture, koji uvek dolazi kada treba, kao huk pravde! Zbog toga je Noris postao čovek koji je istovremeno i relikt hladnoratovske muškosti i proizvod postmodernog humora. On je i ozbiljan i smešan, i stvaran i izmišljen. Zato je sasvim nebitno kako je glumio u filmovima, već šta mu je pripisano na internetu.
U dubljoj ravni fenomen Čaka Norisa je dokaz da pop kultura više ne stvara bogove, već ih štancuje. Dok su nekada mitovi nastajali vekovima, danas se rađaju u komentarima, na forumima i tvitovima. Noris je taj koji je izabran da postane poslednji analogni heroj koji je uspešno emigrirao u digitalnu besmrtnost. Malo li je, brate Čak?

Zato vest o njegovoj smrti, za koju mnogi još ispituju da li je lažna, zvuči kao kontradikcija. Jer Čak Noris ne podleže biologiji. Vremenom je postao ideja, a ne čovek od krvi i mesa!

Da se odmah razumemo, ovaj majstor borilačkih veština nije bio neki naročiti glumac. Bio je udaljen svetlosnim godinama od sofisticiranosti Roberta de Nira ili harizmatičnosti Roberta Redforda. Bio je tabadžija i vrhunski majstor više borilačkih veština koje je spajao, kao nosilac najviših stepena crnog pojasa. Učio je legendu Stiva Makvina da se bije i upravo je Stiv bio taj koji je u njemu video ono „nešto” i preporučio mu da se ubaci među glumce. Pa šta bude. I dogodilo se. Čak Noris je jednom šutnuo rudnik uglja i pretvorio ga u rudnik dijamanata! Tako je rođen junak koji rasplače luk.

Upoznao sam ga u bioskopu „Slavica” na Karaburmi, gde se na velikom platnu šibao sa Brus Lijem. U to vreme majke su kuvale nedeljni ručak, a očevi su vodili sinove u bioskop. Svi su želeli da vide Brus Lija na zmajevom putu i njegov dvoboj sa Čakom Norisom, tada krajnje antipatičnim negativcem. Kako je Brus Li imao bedan budžet za film, dva drugara, on i Čak, krišom su ušli u rimski Koloseum predstavljajući se kao turisti. Naravno da Brus Li nije imao budžet kao danas Tom Kruz, pa da zakupi kako Koloseum, tako i Rim, čitavu Italiju i Đorđu Meloni.

Dva kung-fu i karate druga ušla su kao turisti, a izašla kao klasici. Te 1972. godine snimljeni su antologijski filmovi kao što su „Kum”, „Kabare”, „Poslednji tango u Parizu”, „Oslobađanje”, pa Bunjuelov „Diskretni šarm buržoazije”, Hičkokova „Mahnitost”. Da ne pominjem „Solaris” Andreja Tarkovskog. Nema šta, bila je to dobra filmska berba!

Ali deca su danima gledala plakat filma „Na zmajevom putu” kao u čudo neviđeno, čekajući da nekako nabave karte od tapkaroša i pogledaju antologijsko tabanje u Koloseumu, gde se čulo šuštanje vetra koji je prenosio krikove gladijatora i škripanje mišića i kostiju Brus Lija dok se zagrevao, spremajući se da izmlati lošeg momka previše maljavih grudi, pod imenom Čak Noris.

Ta scena i taj film postali su filmska antologija. Tek protokom vremena, Brus, Čak i film stekli su kultni status. Ali na terenu mračne bioskopske hale i napolju, bela i tamnoputa braća Romi vadili su nun-čake i počeli da se međusobno lemaju. To su bili neizbrisivi tragovi našeg detinjstva. Ali kratko je trajalo. Brus Li je umro mlad, lep i zagonetan. Ostao je samo Čak Noris. Filmovi koje je snimao, pa čak i serija o teksaskom rendžeru, bili su prosečni, dakle ništa naročito, ali se Norisova harizma prenosila kao nebeski znak sa zmajevog puta.

Otuda je pogrešno nazivati Čaka Norisa filmskom zvezdom, jer su Stalone, Švarceneger i ostali drugovi snagatori bili superiorniji od njega. Noris je postao nešto drugo: legenda, vic, mitsko biće i ogledalo vremena iz doba nevinosti akcionih filmova, bez specijalnih efekata i priglupih scenarija.
Rane devedesete i rane dvehiljadite godine bile su savršeno tlo za takvu vrstu heroja. Dok su bioskopi puštali filmove sa lošim kopijama, a televizije vrtele VHS kasete iz treće ruke, stvoren je tip koji ne glumi, već rešava stvari. On nema dileme, nema unutrašnje psihološke nemire, nema suvišne replike. Samo stiže kao udarac i pravda.

U Srbiji i zemljama gde je pravda obično kasnila ili uopšte nije dolazila, dakle na svakoj tački planete Zemlje, takav momak je bio više od zabave. Bio je nasušna potreba!
Ako je tu, sve će biti kako treba. I ta vrsta gotovo matematičke izvesnosti bila je uteha ne samo za Srbe već i za čitav globus.
Onda je stigao internet i novi Čak Noris, najpre smišljen kao pokušaj da se ismeje. Legenda kaže da se pokušalo sa sličnim herojima, poput Vina Dizela, ali se ispostavilo da taj baja nema facu, harizmu i ono „nešto” što je video Stiv Makvin, a potom Brus Li. Ukratko, Dizel je bio metiljavko u odnosu na čoveka stenu, matorca sa isklesanim mišićima i ne baš lepuškastom facom.
Mangupi su počeli da prave viceve na račun njegovih supermoći, ali se ispostavilo da mu šale savršeno stoje, kao uske farmerke i kaubojski šešir.

U čemu je tajna? Svako je mogao da učestvuje, da doda svoj vic, da nadmaši prethodni. To je bio prvi talas „narodnog interneta”. Kako u Čačku, tako i u Čikagu!
Zato Srbija nije volela Čaka Norisa zbog njegovih filmova, nego zbog onoga što je mogla da upiše u njega. U vremenu kad su stvarni junaci kompromitovani ili nedostižni, ljudska vrsta stvorila je jedinog stvora koji ne može da pogreši. Koji ne pregovara. Koji ne izdaje. I naravno, koji ne umire! 
Ispostavilo se da Čak Noris nikada nije bio samo čovek. Bio je potreba za idealom koji smo stvorili po našim merilima. A potrebe ne umiru tek tako.
Zato nije čudo što je do prekjuče preživeo sve. I hladni rat, i tranzicije, i digitalnu revoluciju. Preživeo je čak i sopstvenu karijeru. Bojim se samo da je pobegao od nas koji smo ga stvorili!