Mentalni poremećaji i traume pretvaraju decu u ubice

Kriminološki fenomen masovnih ubistava od kraja 20. veka je sve prisutniji među maloletnicima koji su najteži zločin počinili u školama – na mestima koja bi trebalo da su baza sigurnosti, obrazovanja i drugarstva. Globalno postoje stotine zabeleženih školskih napada sa smrtnim ishodom kroz istoriju, a najveći broj registrovan je u Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, ovakvih tragičnih scenarija bilo je i u Evropi i Aziji, a ni Balkan nije pošteđen.

Američki psiholog Piter Langman decenijama se bavi ovim fenomenom. Kroz opsežno istraživanje uspeo je da formira grupe maloletnika koji su, u zavisnosti od devijacije, spremni da počine ovakav zločin.

U knjizi „Zašto deca ubijaju”, Langman je pokušao da odgovori na pitanja šta je školski masakr, zašto ga neko počini, koji tipovi školskih ubica postoje, kao i šta pokreće decu ka ekstremnom nasilju. U pomenutom štivu, koje je u našoj zemlji izdao „Psihopolis”, u Novom Sadu 2024. godine, uz prevod Kornelije Odri, Langman navodi da je školski masakr čin kada učenici ili bivši učenici napadnu sopstvenu školu. Kada je reč o žrtvama, psiholog je objasnio da su to učenici protiv kojih je počinilac imao nešto i/ili zato što predstavljaju neki simbol te ustanove (direktor, školski psiholog, razredni starešina), a nisu retki primeri gde ubica bira žrtve nasumično.

Od početka oktobra 1997. godine do kraja maja 1998. godine na teritoriji Sjedinjenih Država dogodilo se šest masovnih ubistava u osnovnim i srednjim školama, u kojima je smrtno stradao 61 učenik.

Langman kaže da se mnoga objašnjenja nude na pitanje zašto dolazi do pucnjave u školama. Neka su zasnovana na istraživanjima, a neka se temelje na osnovu novinarskih izveštaja nakon tragedija. Smatra da se uobičajena objašnjenja fokusiraju na problematiku poput nasilnih video-igara i filmova, odbacivanje od strane vršnjaka, depresija i pomisli na samoubistvo, laka dostupnost oružja, neželjeni efekti psihijatrijskih lekova, uticaj prethodnog vršnjačkog nasilja, kao i posledice toga što je osoba usamljena, ne učestvuje u školskim aktivnostima i nije adekvatno socijalizovana.

„Kada se govori o problemu ekstremnog nasilja kod dece i mladih trebalo bi da imamo u vidu da to nije rezultat jednog uzroka, nego složen rezultat različitih faktora kao što su psihološki, biološki, sociološki…”, rekla je za naš list prof. dr Jovana Škorić iz Odseka za socijalni rad.

Prema njenim rečima, savremeni naučni pristupi odbacuju pojednostavljena objašnjenja, poput uticaja video-igara ili popularne kulture, i ukazuju na to da se nasilno ponašanje razvija kroz duži vremenski period, u specifičnim okolnostima i uz prisustvo više rizičnih elemenata.

„Jedan deo ovakvih slučajeva jeste povezan sa mentalnim poremećajima gde pojedinac gubi kontakt sa realnošću i može delovati pod uticajem različitih stanja. S druge strane, različita traumatična iskustva (kao što su hronična izloženost zlostavljanju, zanemarivanje, ekstremne porodične disfunkcionalnosti i sl.), takođe mogu da dovedu do različitih problema, ili poremećaja u ponašanju. Opsežna naučna istraživanja pokazala su da u velikom broju ovih slučajeva zajednički sledeći činioci su dubok i hroničan osećaj nepravde, percipirani neuspesi, kao i dostupnost oružja”, smatra Škorićeva.

Upozorila je da ekstremno nasilje kod dece i mladih gotovo nikada nije impulsivan i iznenadan čin. Naprotiv, ono je najčešće završna tačka procesa koji kriminolozi nazivaju „put ka nasilju”, a koji se može pratiti kroz određene, uočljive promene u ponašanju.

„Jedan od najvažnijih i najpouzdanijih znakova jeste, takozvano, ’curenje informacija’. U velikom broju slučajeva, mladi koji planiraju nasilje na neki način otkrivaju svoje namere pre samog događaja. To može biti direktno, kroz pretnje ili objave na internetu, ali i indirektno, kroz neobične izjave, upozoravanje vršnjaka da izbegavaju određeni dan ili kroz sadržaje poput crteža i tekstova sa nasilnom tematikom. Uz to, često dolazi do naglog pada u svakodnevnom funkcionisanju. To se može ispoljiti kroz pogoršanje školskog uspeha, povlačenje iz društva, prekid odnosa sa vršnjacima, kao i pojačane emocionalne reakcije poput besa ili duboke tuge. Ove promene mogu da ukažu na ozbiljnu psihološku krizu. S druge strane, važno je imati na umu da neki deo ovih pokazatelja jeste i deo faze razvoja u adolescenciji. Upravo zato, prisustvo jednog od ovih znakova ne mora nužno značiti da će do nasilja doći, ali kombinacija više njih, posebno kada se istovremeno javljaju ’curenje informacija’, opsesija nasiljem i snažan osećaj nepravde, to može da predstavlja ozbiljan signal za uzbunu”, objasnila je naša sagovornica.

Ostaje pitanje kako prepoznati da li neko dete ima problematično ponašanje ili tendencije da naudi drugima.

„Granica između deteta sa problematičnim ponašanjem i deteta koje je spremno da počini ekstremno nasilje nije nejasna niti nagla. Ona se postepeno razvija i može se razumeti kao prelazak iz faze razmišljanja o nasilju u fazu njegovog planiranja i pripreme”, kazala je Škorićeva.

Istakla je da se kod mnoge dece bes i frustracija povremeno ispoljavaju kroz maštanja o nasilju, ali ta maštanja najčešće ostaju prolazna i služe kao način da se dete nosi sa emocijama. Međutim, kako kaže, granica se prelazi u trenutku kada takve misli postanu konkretni planovi.

„To znači da dete više ne samo da razmišlja o nasilju već počinje da razrađuje kako bi ono izgledalo, odnosno gde, kada i na koji način bi se dogodilo, pa čak i preduzima prve korake ka realizaciji. Dok dete sa problematičnim ponašanjem, uprkos agresiji, i dalje u određenoj meri prepoznaje druge kao osobe, kod visokorizičnog deteta dolazi do gubitka empatije. Drugi se više ne vide kao pojedinci, već kao simboli nepravde ili izvori lične frustracije, što olakšava opravdavanje nasilja. Na kraju, presudan faktor postaje spoj namere i mogućnosti da to osoba i sprovede u delo. Nasilne misli same po sebi ne vode nužno ka delu, ali kada se povežu sa dostupnošću sredstava i odsustvom podrške okoline kao što je porodica, škola ili institucije, u tom slučaju rizik značajno raste”, rekla je Škorićeva za naš list.

Posle tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”, kada je maloletnik ubio devet vršnjaka i radnika obezbeđenja, čitava zemlja, region, ali i svet izveštavali su o tragediji, nagađajući moguće uzroke. Od 3. maja 2023. godine do danas priča o 13-godišnjem počiniocu ne prestaje da puni stupce domaćih portala. Veliki broj ljudi, do tog zločina, nije bio upoznat sa Krivičnim zakonikom, ali i činjenicom da nijedna osoba, ma šta počinila, ukoliko nema navršenih 14 godina nije krivično odgovorna.

Da li izveštavanja o ovakvim temama doprinosi društvu ili pak inspiriše druge, sa sličnim devijacijama, da počine isto.

„Istraživanja pokazuju da stalno, detaljno i senzacionalističko ponavljanje ovakvih događaja može imati negativne posledice. U nauci se to naziva ’efekat zaraze’, što znači da intenzivna medijska pažnja može povećati rizik da se slični događaji ponove, posebno u kratkom periodu nakon tragedije. Nasilje se u tom smislu ne ’širi’ bukvalno, ali se obrasci ponašanja mogu prenositi kroz medije. Poseban problem nastaje kada se fokus stavlja na počinioca, njegovo ime, život, motivi i način izvršenja. Takav pristup može, kod ranjivih mladih koji se već osećaju odbačeno ili besno, delovati kao model ponašanja”, objasnila je Škorićeva.

„Međutim, to ne znači da o ovakvim događajima treba ćutati. Naprotiv, razgovor je važan, ali treba da bude odgovoran. Umesto fokusiranja na počinioca i detalje zločina, mnogo je korisnije govoriti o posledicama, načinima podrške, kao i o tome kako prepoznati rane znakove rizika i kako reagovati”, zaključila je Škorićeva.