Kikinda i dalje pamti požrtvovanog Antala

Kikinda – Antal Karačonji iz Kikinde proglašen je najhrabrijim i najplemenitijim Jugoslovenom, kada je davne 1981. godine učinio podvig koji je odjeknuo širom ondašnje države. Iako tada teško povređen, rizikujući sopstveni život, natčovečanskim naporima iz utrobe smrti otrgao je svog kolegu vozača Vojislava Radosavčeva, sa kojim se kombijem survao u duboki Dunavac kod Bezdana.

O velikom delu običnog čoveka priča se i dan-danas u njegovom rodnom gradu. Požrtvovani Karačonji, nakon srećnog ishoda, pobratimio se sa kolegom s posla Vojislavom. Antala je 2017. izdalo junačko srce, a pre nekoliko godina preminuo je i Vojislav Radosavčev.

Iako više nisu među nama, šta se tačno dogodilo tog kišnog prolećnog dana pre više od četiri decenije, za „Politiku” se priseća Antalov sin, koji nosi očevo ime. U trenutku podviga imao je samo sedam godina, ali je priče o hrabrom ocu više puta gledao i slušao.

– Tog 4. maja moj otac i njegov kolega Vojislav Radosavčev, obojica iskusni i savesni vozači, zajedno su službenim kombijem pošli na put u Beli Manastir po delove za mašine, za potrebe fabrike „Toza Marković”, u kojoj su bili zaposleni. Moj otac je upravljao vozilom. Pred mostom na Dunavcu u mestu Bezdan kod Sombora desilo im se proklizavanje, kako to vozači u žargonu kažu. Padala je jaka kiša i moj otac je počeo da koči, međutim, kombi je umesto levo išao pravo. Lupio je o ogradu nekoliko metara pre početka mosta i survali su se na 10 metara duboki Dunavac – prepričava mlađi Antal.

– Moj otac je napipao otvor na prednjem staklu i natčovečanskim naporima pokušao da izađe iz kombija. Leva noga mu se zaglavila kod upravljača. Nekako je uspeo da se oslobodi i zadobio teške povrede glave i nogu, ali je ipak uspeo da izroni. Tada se setio da je njegov kolega ostao dole u kombiju i da je neplivač. Ne čekajući ni sekund, zaronio je, ali nije mogao da ga vidi. Nije gubio nadu i nastavio je da ga traži. Kada je Voja pomislio da mu nema spasa, pojavila se ruka spasa mog oca – dodaje sin najhrabrijeg Jugoslovena te 1981. godine.

Uz neslućenu snagu i požrtvovanje, zajedno su otvorili prozor na vratima. Antal je potom svog kolegu koji je imao gotovo 100 kilograma bukvalno čupao kroz otvor veličine 30 puta 40 centimetara. Izvukao je Voju na obalu, ali gubi svest usled gubitka puno krvi. Vojislav se, obliven krvlju, penje na put i traži pomoć od vozača koji su prolazili. Najzad im staju pripadnici Granične službe i odvoze ih u somborsku bolnicu, gde im je ukazana pomoć.

Uspomena na čoveka koji je dokazao da su ljudskost i drugarstvo jači od svakog straha i dalje živi u njegovoj rodnoj Kikindi. Nezaboravna priča o hrabrosti i plemenitosti ostavila je u amanet budućim generacijama ono najvrednije – veru u ljude.

O čoveku najuzvišenijih vrlina i njegovom neustrašivom duhu pisale su sve novine od Vardara do Triglava, a sam Antal, kao i svi veliki ljudi, nije pridavao tome veliki značaj.

– O ovom podvigu prvi je pisao novinar Milan Ivetić, tada dopisnik zagrebačke „Arene” iz Kikinde. Moj otac je i zaboravio na taj događaj, kad mu je stigao telegram da su uredništvo lista i čitaoci njegov podvig proglasili najhrabrijim i najplemenitijim. U Koncertnoj dvorani „Vatroslav Lisinski” 28. decembra 1981. organizovana je velika svečanost, tu mu je uručeno priznanje, zlatna značka i plaketa –kaže Antalov sin.

A kad su ga pitali kako je odlučio da se vrati u vodu i spase kolegu nakon što je izronio, Antal Karačonji je rekao jednostavno: „Umro bih da to nisam uradio.”

Rođen da spasava ljude

Vojislav Radosavčev nije jedini kojem je Antal Karačonji spasao život. Najhrabriji Jugosloven bio je predodređen da pomaže drugima u nevolji.

– Četiri godine pre podviga kod Bezdana, otac je iz vatrene stihije izvukao komšinicu koja je bila u invalidskim kolicima, a još jedan požar u blizini naše kuće uspeo je da lokalizuje pre dolaska vatrogasaca. Davne 1985. godine u Kikindi je bila nezapamćena mećava, svi putevi bili su zavejani, a ljudski životi ugroženi. Moj otac je učestvovao u ekipi koja je pomagala. Zaglavilo mu se vozilo u snežnim smetovima u selu Sajan i on je peške, prešavši 20 kilometara, došao do Kikinde. Nije seo da se odmori, već je uzeo drugo vozilo i vratio se da spasava zavejane ljude. Za taj podvig dobio je, zajedno sa još dvojicom kolega, priznanje od lokalne samouprave – ponosno priča Antal Karačonji o svom ocu.