Kad „Vog" bira američke predsednike

Pre desetak godina slušala sam, tada penzionisanog, haškog tužioca Džefrija Najsa kako kuka da mu je muka od likova poput Džordža Klunija, koji „o međunarodnom pravu i sukobima ne znaju ništa i samo otežavaju posao profesionalcima”. Moj omiljeni pobunjenik protiv političke korektnosti, selebriti moralizovanja i performativnog aktivizma je Riki Džervejs, sociolog i filozof, koji je smislio, za neke od nas kultnu, seriju Bi-Bi-Sija „Kancelarija”. Sam pojam politička korektnost nije tačan, u njega se godinama, do apsurda, ugurava nekorektnost prema individualnim slobodama. I multikulturalizam, još jedna progresivna holivudsko-netfliksovska vouk pomama, demokratski je vrlo deficitaran, a nekad i surov. Kako „poštovati” kulturu koja uspe da masakrira genitalije devedeset pet odsto somalijskih devojčica i žena? Uporedite koliko puta se o tome pričalo na dodelama „Zlatnih globusa” i Oskara, a koliko puta o „genocidu” u Palestini. Klijentelističko-pomodarska, aktivistička srpska scena drži se istog principa neproporcionalno retkog ukazivanja na srpske žrtve u odnosu na sve druge u sukobima devedesetih. Etnicitet tih žrtava nije „in donors vogue”, ne doprinosi ostvarenju unapred zadatih ciljeva. Ja sam političku korektnost kenselovala odavno, pre nego ona mene.

Na dodeli „Zlatnog globusa” 2020. godine, Riki, koji radi i kao komičar i voditelj, govorio je o svojoj seriji „Afterlajf” (Zagrobni život), u kojoj glumi čoveka koji želi da se ubije. Na kraju monologa raspalio je po licemernoj eliti holivudske industrije: „Spojler: druga sezona je na putu, tako da se on očigledno nije ubio na kraju. Baš kao Džefri Epstajn. Smirite se. Znam da vam je prijatelj, ali svejedno mi je. Ako večeras osvojite nagradu, nemojte je koristiti kao platformu za politički govor, okej? Vi niste u poziciji da držite lekcije javnosti ni o čemu. Ne znate ništa o stvarnom svetu.”

Ovogodišnja dodela Oskara bila je znatno manje zasićena temom Gaze nego prošlogodišnja. Voditelj Konan O’Brajan, za svaki slučaj, sugerisao je publici da će politizacije verovatno biti, ali da ima izbor. „Ako vam tad ne bude prijatno, postoje alternativni Oskari, koje vodi Kid Rok.” Havijer Bardem nije propustio priliku. Dok je uručivao nagradu za najbolji međunarodni film, uzvikivao je „Ne ratu, sloboda Palestini” i dobio burne ovacije iz dvorane. Bardem, naravno, nije iskoristio priliku da pomene Džafara Panahira, reditelja čiji je film „Bila je to samo nesreća” bio nominovan za najbolji međunarodni film i najbolji originalni scenario, koga su aktuelne iranske vlasti više puta hapsile, a nedavno je i osuđen u odsustvu zbog kritike režima. Mehdi Mahmudijan, jedan od scenarista tog filma, uhapšen je u januaru zbog podrške protestima u Iranu. Selektivni holivudsko-UN aktivizam ne smatra da njihova situacija zaslužuje pominjanje tokom dodele nagrada. Nisu se čuli ni povici „Sloboda Ukrajini” ili „Sloboda Iranu”. Stotine nevinih mladih izraelskih života, pobijenih 2023. godine na muzičkom festivalu, Holivud takođe ne pominje.

Frensis Ford, iz dvojca sjajnog podkasta „Trigeronometrija”, još je jedan britanski komičar i bolji politički analitičar nego pola vašingtonskog bloba i celog beogradskog „Dorćol placa”. Tamo je pre neki dan „gostovala” Frančeska Albaneze, specijalni izvestilac UN za „okupiranu Palestinsku teritoriju”. Bije je glas da iznosi antisemitističke stavove. Bil Maher, trenutno najuticajniji politički filozof sveta, koji takođe povremeno radi i kao komičar na HBO, tvrdi da su pojedine agencije UN „opsednute Izraelom”. Volela bih da znam šta Albanezeova i njoj slični misle o 400 pobijenih u nedavnom pakistanskom napadu na bolnicu u Kabulu, ako su uopšte čuli za tu vest. Neki uticajni mediji i zvaničnici, naime, vode se maksimom „no Jews – no news” (nema Jevreja – nema vesti). Frensis je pre neki dan objavio urnebesan snimak u kojem glumi „svakog holivudskog glumca na dodelama nagrada kad sazna za primirje u Gazi”. Glas ga pita o novom filmu, a Frensis, umotan u kafiju, morališe da je „nepristojno pričati o tome dok se u Gazi, koju su okupirali beli suprematisti, odvija genocid”. Glas ga zatim pita da li je čuo da je postignuto primirje. Odmotavajući kafiju i polako je skidajući, Frensis se odmah prešaltuje na to kako je svaka dodela nagrada prilika da se glumac poveže sa svojom publikom, bla-bla...

Ni moj „Vog” nije imun na trend promovisanja diskriminisanih i marginalizovanih žrtva. Neki drugi posebno ih potenciraju ako im to rade judeo-hrišćanskih kolonizatori i porobljivači. Sećam se dana kad sam u „Vogu” naišla na intervju s „prvom američkom crnom kongresmenkom s amputiranim udom”. Vog, inače, ima odlične prikaze knjiga, filmova i drugih kulturnih sadržaja i eseje, na primer o tome kako se nositi s rakom. Često, na pet, šest stranica, sa savršenim fotografijama, predstavlja istaknute američke demokrate. Prve dame demokrata dobijaju i naslovne strane, Hilari Klinton jednu, Džil Bajden dve, a Mišel Obama čak tri. Ko razume shvatiće, a ja sam te okolnosti koristila u svojim predviđanjima ishoda američkih izbora i uvek sam pogađala. Ana Vintur, doskorašnji glodur američkog „Voga”, koja još vedri i oblači svetom mode, šou-biznisa i politike, odbila je da istu čast ukaže prvoj dami Melaniji Tramp, iako ona izgleda i oblači se fenomenalno. Gospođa Tramp je, doduše, imala naslovnu stranu u „Vogu” davne 2005. godine, u „galijano”/„dior” venčanici kada se udavala za Donalda Trampa, verovatno jer ga je njujorški džet-set tada još smatrao demokratom.

Biti plavuša u geopolitici, koja ima skoro sva američka i britanska izdanja „Voga” od sredine devedesetih naovamo, kao što smo videli, ima svojih komparativnih prednosti. Znala sam da su šanse Kamale Haris da postane „prva crna žena predsednik SAD”, a zamislite koliko je tek to naslovnih strana u „Vogu”, nikakve, čim se zakačila s Anom Vintur, kada je 2021. godine postala kandidatkinja za potpredsednicu Amerike. I pored navodnog kompromisa upravo u vezi sa spornom naslovom stranom, u kojoj je u „konversicama” umesto u plavom odelu, što je njen tim odobrio, te korektnijeg tretmana kad je bila predsednički kandidat, Harisovoj bi bilo bolje da su joj iranske mule uputile fatvu nego što je zaratila s „Vogom”. Na osnovu intervjua guvernera Kalifornije Gavina Njusama u nedavnom prolećnom broju, rekla bih da je on izvestan demokratski predsednički kandidat.

Vinturova, nepogrešiva u uočavanju trendova, takođe se pokazala kao bolji analitičar od i dalje blaziranog Holivuda. Zajedno s En Hatavej, ove godine uručila je Oskara za najbolji kostim i za najbolju šminku i frizuru. Pozornicu nije koristila da zloupotrebljava pobijenu i unesrećenu palestinsku decu. Umesto toga, nakratko je ušla u lik Mirande Pristli, koju u filmu „Đavo nosi ’pradu’” glumi Meril Strip i čiji se nastavak očekuje ovih dana. Miranda je, naravno, umnogome Anina filmska verzija. En, koja takođe glumi u filmu, na pozornici joj je postavila pitanje šta misli o njenoj haljini te večeri. Ne trepnuvši, Vinturova je preskočila pitanje i počela da čita nominovane. Haljina je, naravno, cvetni „valentino”. Hladna Miranda za sličan izbor u filmu konstatuje: „Cveće? Za proleće? Revolucionarno.” Kao i obično, Vintur-revolucionarno, Havijer Bardem i ekipa još nisu shvatili da je „Vog” kanselovao performativni aktivizam.

Možda sam baš u „Vogu” naišla na razmišljanje koliko je nepravedna često korišćena fraza da „neko gubi bitku s rakom”. To implicira da disciplina, snaga i strategija mogu i da pobede opaku bolest, što, nažalost, često nije slučaj. Bolovati od raka nije bitka u kojoj boj bije srce u junaka, bez obzira na sve oružje savremene medicine. Ova kolumna posvećena je dr Tamari Lazić, ćerki mog druga Jadrana, koja nas godinama inspiriše i uči kako se hrabro, dostojanstveno i sa stilom nositi s bolešću. I sad, kada je sva izbodena cevčicama i umorna, zrači kao da je iz „Voga” izašla.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista