Nije važno učestvovati, važno je pobediti

Oduvek sam se sa gađenjem odnosio prema izreci – važno je učestvovati. Obična alibi rečenica za večite gubitnike i lenjivce, odnosno one koji nemaju nikakvu ambiciju da negde nešto urade, kako od svog života, tako i šire za svoje okruženje ili zemlju. Pošto nam predstoje izbori u deset lokalnih samouprava, a kako i sam pripadam političkoj opciji koja uvek daje sve od sebe da na kraju izborne trke prva prođe kroz cilj, nejasne su mi pridike koje možemo čuti od konkurencije kako je to nedemokratski jer želimo svuda da pobedimo.

Između ostalog, baš ovog vikenda je Rodoljub Šabić istakao kako bi „za vlast bio opasan svaki poraz, čak i u malim Lučanima”. Koliko je samo besmisla izrečeno kroz ovu rečenicu, to je zastrašujuće, međutim, užasavajući je odnos koji kroz ovakvu izjavu Šabić ispoljava prema ljudima koji žive u Lučanima i sa kakvim nipodaštavanjem se gleda na tu opštinu. Uzgred, Lučani nisu mali, jer ako ćemo po broju stanovnika, svakako je Sevojno manje, ali oni su gradska užička opština. No, to je već neznanje dotičnog Šabića, koji teško da bi mrdnuo dalje od centra Beograda, ali će nam na svakom mestu držati pridike o demokratiji. Elem, vratimo se na polazne osnove naše konkurencije koja umesto kritike za eventualno loš rad vladajuće stranke u sredinama u kojima se izbori odvijaju i ponude kvalitetnijeg programa, građanima tih opština zapravo nudi nipodaštavanje. Kada dođu izborni rezultati, onda prvo krenu sa pričom da su pokradeni, a kada vide da i ta budalaština ne prolazi i da narod neće da se odazove na sumanute proteste protiv navodne izborne krađe, jer ista se nije nigde ni dogodila, onda se pređe na taktiku broj dva, a to je kako ti izbori zapravo nisu bili ni važni. Tako se zapravo cementira pogled sa visine koji opozicija u globalu ima prema običnom narodu. Elem, to je i jeste razlog njihove alibi priče o tome da je važno da učestvuju, jer njih rezultat i pobeda praktično ne zanimaju. Njima su izbori samo sredstvo za podbunjivanje mase kroz priču da su oni nedemokratski, da su pokradeni i da nije demokratski to što Vučić i Srpska napredna stranka pobeđuju svuda, što je samo po sebi ozbiljna glupost, jer suština demokratije i jeste u tome da se poštuje volja većine. Problem naših vajnih opozicionara, kako stranačkih funkcionera, tako i lažnih studenata, odnosno blokadera, upravo leži u tome što oni ne mogu da prihvate realnost da u većinskom delu naroda oni nisu tako popularni koliko su recimo na društvenoj mreži „Iks”. Na izborima nema botova, nema stotine lažnih naloga, već je jedan čovek, jedan glas. Kada se uveče prebrojimo obično dođe do nokauta koji ti realnost priredi, a udarac realnosti je najbolniji. Tu nema potrebe da ti sudija broji do deset, jer kada te realnost pogodi udarcem, slično je kao kada bi te neko maljem odalamio.

No vratimo se na želju Srpske napredne stranke da svuda pobedi, što joj inače opoziciono nastrojena javnost, posebno lažni analitičari i kojekakvi stručnjaci opšte prakse, često spočitavaju kao vid autoritarnosti. Čak se dotle išlo da su se pojedini ambasadori mešali u naše izborne procese pokušavajući da nagovore Aleksandra Vučića da opoziciji prepusti neku opštinu. Prosto, neverovatno! Zašto bi neko prepuštao bilo šta i dopustio da ta opština bude urnisana od strane konspirativnih likova koji osim netrpeljivosti prema Vučiću i vladajućoj stranci ne nude apsolutno ništa? Ne postoji plan, ne postoji program, ne zna se ni ko su im ljudi na listama, niko pojma nema ništa o njihovim biografijama, sastavljeno sve s koca i konopca i onda se traži da se takvima nešto prepusti. To je ludilo samo po sebi. Tim ludačkim zahtevima i takvoj besmislenoj argumentaciji mora se stati na put. Dakle, Srpska napredna stranka je formirana kako bi svoje političke ideje kandidovala narodu i za njih dobila poverenje naroda, kako na lokalnom, tako i na državnom nivou. Naravno, želi svuda da pobedi, u svakoj mesnoj zajednici, pa čak ako bi bili izbori i na nivou kućnih saveta. Svuda želi da se bori, da kandiduje njene ideje i da traži poverenje građana. Od momenta kada je formirana, uporno je radila na stranačkoj infrastrukturi, obuci aktivista, političkom usmeravanju njenih članova, učenju vođenja kampanje… Dakle, sve ono što svaka ozbiljna politička organizacija svuda na svetu radi. Njeni aktivisti obiđu bukvalnog svakog birača u nekoj lokalnoj samoupravi, rade kampanju sigurnog i kapilarnog glasa, uporni su, žele da razgovaraju sa ljudima i vidljivi su svuda na terenu. Oprostite, a ko sprečava drugu stranu da to isto radi?

Reklo bi se, lenjost da se napravi ozbiljna organizacija, kao i da se ponudi adekvatna alternativa, jer oni su umislili da su društvene mreže i strana logistika dovoljni za pobedu na izborima. Konstantno potcenjuju narod, smatraju ga glupim, zatucanim, omalovažavaju sredine širom Srbije i onda se pitaju zašto gube. Gube, jer je njihovo ponašanje nešto što je neprihvatljivo širim masama. Nikako ne mogu da prihvate da izvan njihovog balona ipak stoji većinska Srbija koja ne prihvata da bude ponižavana, da je zovu ćacijima i da je gotovo kroz rasistički oči samoproklamovana blokaderska elita posmatra sa umišljenih visina. Zato ta većinska Srbija uporno izlazi na izbore, pa čak i kada je nezadovoljna vladajućom lokalnom samoupravom, ipak glasa za nju jer u njihovu opštinu ili grad dođe taj Vučić pa izriba lokalne rukovodioce, zameni kompletno lokalno rukovodstvo, ponudi nove planove i programe narodu, dovede im fabriku, puteve do kuće. Običan čovek vidi da taj Vučić dođe i iz Indije i pravo dođe u njihovo selo da ih pita šta im je potrebno. Ljudi čak i kada su ljuti, cene posvećenost i to što neko hoće da ih čuje. Tu se upravo vraćamo na početak da nije samo važno učestvovati, već je važno pobediti. Pobeda se ostvaruje kroz žestoku borbu, a onda traje svaki dan kroz uporan stranački rad. Sve ono što konkurencija vlasti nikada nije umela ili nije želela za sve ove godine da učini. Zato im se 29. marta smeši novi nokaut koji će im realnost zadati.

*Narodni poslanik