Surdulica je bila srpska Hirošima

Surdulica – Kako je teško svim onim ljudima koji su nakon „Oluje” ovde pronašli neki smiraj od progona koji su doživeli u Hrvatskoj, a onda i ovde nastradali. Šta mogu njihovi najbliži sem da suzama zalivaju Masuričko groblje gde počivaju, tiho beležim reči Miroslava Petrovića, penzionera iz Surdulice koji živi u zgradi u neposrednoj blizini Specijalne bolnice za plućne bolesti u ovom gradu.

NATO, koji je u četiri navrata sipao bombe po gradiću na reci Vrli, pretvorio je ovo mesto na jugu Srbije u „srpsku Hirošimu”. Bombe i ljudska stradanja civila iskopali su dubok temelj sećanja, tim pre što je ovaj ratni zločin ostao bez kazne.

Obilazeći poslednjih dana sve lokacije na kojima su projektili NATO-a ubijali civile u ovom gradu (prema zvaničnim podacima, ovde nije stradao nijedan pripadnik tadašnje Vojske SR Jugoslavije), dopisnik „Politike” shvatio je da je sve manje živih svedoka tih tragičnih dana. I mnogo je manje spremnih za razgovor na ovu temu. Malo pričaju, još ređe vole da se slikaju. Na ovu temu „reči” su ćutnja i plač.

Na ovaj grad od 21. aprila do 31. maja 1999. bačene su 262 bombe i uništeno je više od 500 kuća. Četvrtina stambenih objekata bila je potpuno uništena. Od ukupno 50 žrtava, 18 su deca. I bolni rezime: Surdulica je imala najviše civilnih žrtava u NATO bombardovanju SRJ u odnosu na ukupan broj stanovnika (oko 22.000) ove opštine.

U jurišnom letu 21. aprila bombarderi su usmrtili 10 srpskih izbeglica iz Republike Srpske Krajine, od kojih šestoro dece, smeštenih u objektu na periferiji grada. Teže povrede zadobilo je 16 osoba.

U bombardovanju 27. aprila na naselje Čubrine livade ispaljeno je 14 projektila, od čije razorne moći je stradalo 20 civila, među kojima 12 dece i cela porodica Milić.

Na meti NATO-a u dva naleta 31. maja našli su se najpre Dom za stara lica, a onda i deo Specijalne bolnice za plućne bolesti. Poginulo je tada ukupno 20 pacijenata i izbeglih ljudi, dok je teže i lakše povrede zadobilo 88 osoba.

I danas se od Surduličana može čuti da je broj bombi koje su pale na ovaj grad mnogo veći jer su besomučno gađani i vojni objekti u selu Zagužanje nadomak gradskog središta. Ovde niko ne zna, a NATO nikada nije potvrdio ili demantovao, da li je na ovom području korišćena avio-municija sa osiromašenim uranijumom. Jedino je potvrđeno da je brdo Pljačkovica iznad Vranja gađano ovim projektilima opasnim po ljudsko zdravlje u dužem vremenskom periodu.

– NATO mi je razneo dušu. Ubio mi je najdraže – sina Milorada (17), majku Stamenku (65), brata Aleksandra Milića (35), sestričinu Miljanu (14), bratanca Vladimira (11), snaju Vesnu (35) i još trojicu najbližih komšija – priča i danas gušeći se u suzama Milica Milovanović.

U podrumu porodične kuće Milića, tražeći zaklon od bombardera NATO-a, 27. aprila u ranim popodnevnim satima stradalo je devetoro odraslih i troje dece.

U lokalnoj biblioteci pronalazimo „Belu knjigu” o zločinima NATO-a u ovom gradu. Tu je i svedočenje Stojanče Petkovića, jedinog preživelog iz podruma kuće Vojislava Milića iz Zmaj Jovine ulice u Surdulici. U sećanju na tragični događaj on kaže: „Svi mi iz komšiluka smo se sklonili u podrumu kuće Voje Milića, gde nas je bilo desetoro. Ušli smo oko 11 sati. Zajedno smo se spustili unutra sa suprugom Vojislava Milića, Stamenkom, sinom Aleksandrom, njegovom suprugom Vesnom i njihovom dečicom – Miljana, Vladica i Miljan, komšinica Stanica Rašić i ja. A onda je došlo do snažne eksplozije bombe bačene iz aviona na kuću Voje Milića. U momentu eksplozije, vlasnik kuće Vojislav nekim poslom je otišao van podruma u kojem smo se nalazili. Detonacija me je bacila na levu stranu zida. Iako sam bačen, ipak sam ostao pri svesti. Stavio sam ruke na usta kako mi prašina ne bi ulazila u usta, jer se stvorio oblak dima i velike prašine od razorne eksplozije. Kad sam se pribrao posle druge eksplozije, pozvao sam ove iz drugog podruma, ali mi se nije niko odazivao, nisam video šta se dogodilo, ali sam video da je ploča pala u tom delu podruma. U međuvremenu je dotrčao Vojislav i pitao me da li sam živ, to sam mu potvrdio, a kada me je pitao za njegove koji su bili unutra, rekao sam mu da sam ih pozivao, ali da mi se niko nije odazivao iz podruma. Svih devetoro su poginuli u tom delu podruma... Od osmočlane porodice Vojislava Milića ostao je samo on. NATO nikada nije odgovarao za genocid i ova zlodela”, ostao je zabeležen Petkovićev iskaz.

Ovaj svedok ratnog zločina u Surdulici u međuvremenu je preminuo.

Kuća Vojislava Milića nalazila se preko ulice, u neposrednoj blizini kasarne u Surdulici. Na mestu Čubrine livade vojna kasarna bila je odavno prazna. U njoj nisu boravili pripadnici jedinica vojske SRJ, kao ni vojni oficiri tadašnjeg Vojnog štaba odbrane zemlje. Vremenom su demantovane i medijske spekulacije, uglavnom stranih novinara, da je u kući Milića u Surdulici boravio general-pukovnik Nebojša Pavković, te da se zbog toga ovaj objekat našao na meti bombardera NATO-a.

Projektili koje su ispalili bombarderi sravnili su sa zemljom kuću porodice Milić, što je u tom trenutku otežalo rad na iskopavanju posmrtnih ostataka nastradalih. „Plakali smo i prevrtali zemlju, dok su avioni leteli nad nama... Ćutanje je bilo toliko jako, ništa nas u tom trenutku nije moglo sprečiti da nastavimo posao potrage za ubijenima... Niko se nije uplašio da može da strada u ponovnom naletu bombardera NATO-a”, ostao je zapis Dragana Miloševića Buce, novinara i hroničara surduličke zbilje iz te 1999. godine.

O naletima bombardera NATO-a u napadu na kompleks zgrada Specijalne bolnice za lečenje plućnih bolesti u Surdulici, kao i na Dom za stara lica, koji su se desili 31. maja oko ponoći, za „Politiku” svedoči novinarka Suzana Antić Ristić, tada dopisnica „Glasa javnosti”.

– Vest o bombardovanju bolnice i Doma za stara lica javio mi je kolega Dragan Milošević nešto pre ponoći. Odmah sam pozvala telefonom tadašnjeg čelnika ratnog štaba u Surdulici Dragana Ristića, koji mi je potvrdio da su bolnica i dom pogođeni s više projektila, ali nije mogao da mi kaže koliko je ljudi nastradalo. Sutradan sam se našla na licu mesta. Tada sam videla stravične prizore, gde su delovi raznesenih tela ljudi visili po visokim stablima borove šume oko bolnice i doma. Te slike ni danas ne mogu da zaboravim. Večni nezaborav na strašan zločin nad nedužnim ljudima, izbeglim licima i teško bolesnim pacijentima – navodi ova novinarka iz Vranja.

„Bolnica je žestoko oštećena. Jedan deo zgrade je potpuno uništen. Oseća se miris sagorelog ljudskog tela, pomešan s prašinom od porušenih zidova...”, zabeležila je pre 27 godina Suzana Antić Ristić.

Na obnovljenom delu zgrade bolnice nalazi se spomen-obeležje: „Od kada je sveta i veka, ljudi se dele na graditelje i rušitelje. Samo graditelji ostaju upamćeni.”

Spomen-obeležje postavljeno je 2. decembra 1999. godine. Bio je to jedan od najvećih projekata obnove jedine zdravstvene ustanove sa znakom Crvenog krsta koja je porušena na jugu Srbije.

Vreme se u Surdulici, gradu podno Čemernika, smestilo između ratne bombarderske operacije licemernog naziva „Milosrdni anđeo”, s kojom je ovde stigao i naziv „srpske Hirošime”.

– Ovde niko ne želi, da jak prolećni vetar s Čemernika koji duva poslednjih dana, ikada više donese „anđele s đavolovim likom” u ovaj grad – poručiće vam Surduličani. Bilo, da se ne ponovi i ne zaboravi.

Imena ubijenih u bolnici i domu za stare

U paviljonu s izbeglicama od bombi NATO-a smrtno su stradali: Bosiljka Malobabić (53) i njena deca Milena (20), Rade, (19) i Milenko (16), Mila Slijepčević (90), Dušan Manojlović (72), Milica Manojlović (77), svi iz Sjeničaka, opština Karlovac, Dragić Napijalo (70) iz Vojnića, opština Vojnić, Bogdanka Janjanin (74) iz Maličke, opština Vrgin Most, Slavko Popović (60) iz Donjeg Skrada, opština Krnjak, Petar Budisavljević (60) iz Vrhovina, opština Vrhovine.

Poginuli su i Đorđe Pavković (45) iz Pavkovića, opština Krnjak, Rade Žigić (52) iz Tuka, opština Korenica, Danica Malešević (61) iz Tušilovića, opština Krnjak i Milanka Vučković (65) iz Kosjerskog, opština Duga Resa.

U obližnjem Domu za stara lica u Masurici, prema zvaničnim podacima iz Opštine Surdulica, ubijeni su: Stana Rašić (66) iz Krive Feje, opština Vranje, Bosna Milanović (68) iz Vlasina Okruglice, opština Surdulica, Desanka Veličković (67) iz Kalimanca, opština Vladičin Han, i Stamen Rangelov (61) iz sela Božica, opština Surdulica.

Dejstva bombardovanja bila su toliko razorna da je kompletno uništen anatomski sastav nekih tela, zbog čega su, uprkos upornosti patologa, troje izbeglica ostali neidentifikovani: Milica Manojlović, kao i braća Rade i Milenko Malobabić. I identifikovani i neidentifikovani posmrtni ostaci izbeglica sahranjeni su na Masuričkom groblju u Surdulici, daleko od njihovog zavičaja u Lici i na Kordunu.

Italijanski dnevnik „Manifesto” s belom stranom 29. aprila

O stradanju Surduličana 27. aprila, kada je bombardovana i kuća porodice Milić, izvestili su svi svetski mediji. Italijanski dnevnik „Manifesto” u broju od 29. aprila izašao je s belom stranom uz poruku čitaocima: „Deca nas ne gledaju”. Bio je to svojevrsni protest italijanske redakcije, na ono što se desilo u Surdulici i upozorenje međunarodnoj zajednici.

Si-En-En demantovao Džejmija Šeja

Obrazlažući napad na Surdulicu, NATO se pravdao da je morao da bombarduje taj grad jer je u njemu smeštena značajna formacija Vojske SR Jugoslavije u objektu lokalne kasarne, u čijoj blizini je bila kuća Milića. Portparol NATO-a Džejms Šej izjavio da je reč o „jednoj bombi koja je promašila glavni cilj u Surdulici”. Demantovao ga je izveštač američke TV mreže Si-En-En, koji je, na osnovu onog što je video na snimku ekipe RTS-a, konstatovao: „Nema nikakve sumnje, potpuno sam uveren na osnovu onoga što vidim da je ovde palo više od jedne bombe.”