Sećanje na 1999.

NATO je bombardovao Srbiju 24. marta 1999. godine. Sećam se...

Nisam verovala da će se to desiti Srbiji koja je u centru Evrope, u 20. veku.

Imala sam 28 godina, završen fakultet i velike planove u životu. Slabo sam pratila vesti, ali stalno je bilo najava mogućeg bombardovanja. Nisam verovala da će se to desiti. Mislila sam, to je samo pretnja.

Sećam se, te večeri 24. marta 1999, kada se začula sirena za vazdušnu opasnost, svi smo potrčali prema skloništu. Strah nas je obuzeo, kao i ostale ljude oko nas. Proveli smo tu noć u skloništu i nijednu više od 72 dana koliko je trajalo bombardovanje. Radila sam sve to vreme, prihvatila sam česte zvuke sirena. Strah od bombi lečila sam očevim savetom, da nikad ne znaš da li bežiš od nje ili ideš ka njoj. Ne bih nikome poželela da oseti taj strah od zvuka aviona koji je ostao urezan i posle mnogo godina.

Sećam se, moj deda je doživeo moždani udar kad je počelo bombardovanje. On koji je preživeo Drugi svetski rat uplašio se za nas. I to ga je koštalo života, pao je u komu i bio dve nedelje u stanju umiranja. Na dan Svetog Vasilija umro je u selu u Toplici gde je i živeo.

Trebalo je da idemo na sahranu, ali je problem bio da se odvezemo jer nije bilo redovnog prevoza, a ni goriva kako bismo išli kolima. Čekali smo autobus na stanici i kad je naišao prvi za selo Podina krenuli smo njim i stigli do Merošine. Tu smo na čistini čekali drugi autobus, za Prokuplje, i gledali kako bombarduju Niš i kasetne bombe padaju na Duvanište gde sam živela. Naišao je jedan auto, zaustavili smo ga i tako stigli do sledećeg grada, mog rodnog Prokuplja. Tu smo na stanici opet čekali prevoz.

Jedini autobus koji je naišao prevozio je vojnike koji su išli na Kosovo. Primili su nas. Gledala sam ta lica i svako od njih ostalo mi je živo urezano u sećanju. Pitam se gde su sada, da li su preživeli golgotu? Ostavili su nas kraj bele crkve u Kondželju, odatle smo do sela nastavili pešice desetak kilometra. Deda nas je čekao u sanduku. Krenuli smo put seoskog groblja a nad nama su leteli avioni NATO-a. Jedino još pogrebnu povorku nisu gađali.

Sećam se, vratili smo se u Niš, tuga mi je ispunila dušu. U spavaćoj sobi, iznad kreveta u stanu na šestom spratu, našla sam probijen prozor i geler kasetne bombe koji se zakucao u zid.

Taj geler nije više tamo, ali u moj srcu ostaće zauvek. Treba da se svi sećamo i da pamtimo. Ne smemo da zaboravimo. Zbog naših predaka, ali i zbog potomaka, jer mora da živi Srbija.

Gordana Kovčin