Urbani folklor

Izložbe koje tretiraju odnos eksperimentalne vizuelne umetnosti i popularne muzike, i to većinom rokenrola u njegovim radikalnijim vidovima, odavno su postale standardni deo ponude velikih muzeja. Od trenutno aktuelnih i dosta diskutovanih, vredi svakako najpre pomenuti izložbu pod nazivom „Looking at Music“, koja se do početka ovog meseca prikazivala u njujorškoj MOMI, predstavljajući uporedo radove Brusa Naumana i Nam Džun Pajka, Džona Kejdža i Stiva Rajha, sa videima Lori Anderson i Dejvida Bouvija.

Što se tiče evropskih produkcija, Kunsthale u Diseldorfu će krajem ovog meseca pustiti u promet projekat „Sonic Youth, etc: Sensational Fix“, koji će potom proći muzeje od Švedske pa do Španije. Njegov adut je skup radova autora sa kojima je grupa do sada sarađivala. Među njih spadaju i: Sofija Kopola i Gis van Sant (film), Viljem Barouz, Alan Ginzberg i Brajon Gajsin (književnost), Džef Vol (fotografija), kao i Mat Groning (animacija).

Nasleđe Vudstoka

Osnovna karika za povezivanje ovih polja kulture obično su biografije muzičkih zvezda poput Lori Anderson i Kim Gordon, koje su nakon studija likovnih umetnosti krenule putem ka muzičko-scenskom nastupu. One pružaju veoma čitljive narative kojima se mnoštvo fenomena artikuliše kao neki vid organskog izraza rokenrol generacije, i uklapa u postavljenu matricu alternativne kulture. U okviru nje mnogo šta naknadno zadobija dignitet. Artefakti dosežu do ranga umetničkih dela, fragmenti sećanja fanova pretaču se u neke oficijelne istorije i obeležja pripadnosti takvoj generaciji pretežu nad onim individualnim. U filmovima poput „Trejnspotinga“, Denija Bojla, ili „Glavom kroz zid“, Fatiha Akina, granice pripadnosti toj generaciji se pokazuju i kao granice jezika, pa i tipa življenja (u oba filma je muškom pripadniku te generacije u susretu sa mlađom ženskom osobom drugačijeg urbaniteta potrebno kulturno prevođenje).

Specifična vrsta običajnosti u ponašanju, govoru i tipovima vrednosnih izbora onih koji su se prepoznali kao deo te generacije pruža se umetniku kao izbor ili da je prosto usvoji, ili da je tretira kao materijal za rad. Samo u drugom slučaju on se kvalifikuje za kategoriju eksperimentalnog umetnika. To bi mogao biti i moto jednog dela izložbe pod nazivom „Experimenta Folklore”, koja je trenutno u postavci frankfurtskog Kunstferajna. Za razliku od prethodno pomenutih, ova izložba ne teži da eksperimentalnu umetnost i popularnu muziku postavi na istu ravan već se potonjom bavi samo kao fenomenom koji biva tretiran u radovima savremenih umetnika i postavlja je u rang sa folklorom. Kada se osvrće na nasleđe Vudstoka, na primer, naglasak je na savremene forme pripovedanja u kodu pučke književnosti i ono se iščitava kroz rad Mihaela Drejera. Kada se na slici tretira lik autora sa gitarom i citira tekst pesme Lu Rida, kao što je to slučaj u radu Uroša Đurića, to nije kanonizacija slike sebe kao nosioca potkulturne poruke već jezička igra sa figuralnim i tekstualnim elementima koji čine sadržaj slike koja se stvara, a koji nagoveštavaju vezu sa opštim mestima kulturne matrice rokenrola. Već naziv ciklusa u okviru koga rad nastaje (Elke Pop) tu vezu i definiše – ovaj rad jednako referiše na rad Elke Krištufek, u svoj njenoj kanibalizaciji sopstvenog lika i opsesivnoj preradi medijski fiksiranih slika, kao i na konvencije popularne kulture.

Rituali i trans

Umetnik se tu ponaša kao etnograf i kontekstualni terenski radnik koji transponuje u jednom zatvorenom kodu iskazane sadržaje, u kodove savremene vizuelne umetnosti. Kao paradigmatski rad ove izložbe se, stoga, može uzeti video rad Dena Grejema iz 1984. godine, pod nazivom „Rock My Religion“. U skoro punom satu vremena naracije putem glasa iz ofa i tabli sa tekstom, priča se istorija zajednice Šejkera u osamnaestovekovnoj Americi, u njihovoj odanosti celibatu i radu, rodnoj ravnopravnosti i služenju Devici Mariji, pri čemu se njihov vođa, En Li, poistovećuje sa Peti Smit. Preko snimaka koncerata Blek Fleg i Sonik Jut ide priča o tome kako su Šejkeri u svoje religiozne rituale uveli ritmičko izvođenje citata iz Biblije, do postizanja potpunog transa. Bez ikakve sentimentalnosti, iako tada i sam aktivan na muzičkoj sceni, Grejem je rokenrol pokazao kao religiju sekularne Amerike, u svoj ideološkoj težini takvog jednog stava.

„Experimenta Folklore” je i eksperiment sa formatom i načinom pozicioniranja izložbe. U svom nazivu nosi referencu na festival scenskih umetnosti koji je u Frankfurtu u drugoj polovini šezdesetih okupljao i veoma značajne likovne umetnike, poput Bojsa, na primer, da bi u svom četvrtom izdanju, 1971. godine, tematizovao i odnos muzike i vizuelnih umetnosti. U pozicioniranju izložbe na međunarodnoj sceni, Tobi Majer, njen kustos, odlučio je da se vrati na tradiciju festivala „Experimenta“, u preispitivanju forme umetničkog rada, ali joj je kao sadržaj zadao urbani folklor, koji je za njega subverzivan, ali na nereflektovan način, tako da mu treba umetnost da ga artikuliše.