Gošu volim kao svoje dete

Većina postignuća u životu dolazi sasvim slučajno. Uprkos glasnom protivljenju najvećeg dela svog najbližeg okruženja, posebno supruge, da ne treba da ulazi po svaku cenu u trenerske vode, na kraju se odlučio da ide težim putem. Sasvim razumljivo i opravdano, jer je boks oduvek bio njegov život. Često se pitao gde je ključ uspeha, kako takozvani mali klubovi iz provincije, poput Goše, mogu da dosegnu najveće sportske visine. Bio je i ostao nepopravljivi optimista, rašireno je verovao da iza svakog velikog i mukotrpnog rada kad-tad mora da dođe dobar rezultat. Smederevska Palanka je oduvek imala dva brenda jednog imena. Dovoljno je reći fabrika ili bokserski klub Goša...

U ono „zlatno” vreme jugoslovenskog sporta, kada su se medalje na ringu osvajale teško, kada je bila privilegija biti deo uspešnog sportskog kolektiva, svaki uspeh imao je posebnu vrednost. U boks se ulazilo srcem a da se pri tom nikada nije gledao lični interes. U Smederevskoj Palanci je boks bio na vrhuncu osamdesetih godina, kada se jedan mali i rastući klub iz Palanke popeo na sam vrh. Ta 1986. godina ostaće upisana „zlatnim” slovima...

Za Nenada Dmitrijevića, nekadašnjeg takmičara, uspešnog trenera, Goša je oduvek imala posebno mesto u njegovom srcu.

– Gošu volim kao svoje dete! Tom klubu sam posvetio život. U klub sam došao 1967. godine, tada sam prvi put stavio bokserske rukavice. Moj prvi trener Mile Gligorijević zvani Ćela usadio mi je tu ljubav prema boksu.

Dvadeset godina kasnije postali ste prvi trener...

Silom prilika. U to vreme došlo je do svađe unutar kluba. Palanka je malo mesto, ubrzo se pročulo da je tadašnji trener ukrao novac od prodatih ulaznica. Takmičari su bili ljuti pa su bojkotovali prvi naredni meč. Pošto su u to vreme pravila bila jasna i veoma stroga, da klub koji ne dođe na dva meča, automatski bude suspendovan, ja sam preko noći zahvaljujući Milanu Rogiću i Vlasti Nikoliću, registrovao novu decu. Brzo sam oformio ekipu koja je uspela da se organizuje i izađe na naredni meč.

Kako ste otišli u Kraljevo, gde vas je čekao vrlo dobri Metalac?

Mojim varburgom. Nekako smo svi stali u taj jedan auto. Sećam se da nam je pomogao i pokojni Janez, tadašnji bokser Metalca koji nam je dao ručak u njegovom restoranu. Meč smo izgubili glat, ali smo uspeli da spasimo Gošu...

Kako ste postali trener?

U to vreme strašnih previranja mnogi su dolazili u Gošu u želji da je pomognu. Od Milana Rogića, tadašnjeg generalnog sekretara BSJ, Tome Hladnog, Zorana Ćirkovića, Bore Dugeca. Zamolili su me da ako mogu budem stalno u klubu. Kao neka vrsta ispomoći. Sećam se da sam bio na odmoru, pa mi nije bilo toliko teško. To je trajalo pune tri nedelje. Imao sam priliku da učim trenerski zanat od najboljih. Onda je došlo polaganje ispita. Na seminaru je bilo dvadeset i devet trenera iz čitave zemlje. Nisam ni slutio da ću i ja biti pozvan da polažem.

Kada nastupa „zlatno” doba Goše?

To je vreme kada se naš klub bori za što bolji status među velikim jugoslovenskim ekipama. To je period  1985, 86 godine kada imamo jaku ekipu i postajemo državni prvaci. Iskreno, imao sam sjajnu ekipu: Živadinović, Šaćipović, Z. Šekularac, Lalić, Puzović, Srba Marić, Đorđe Petronijević, Velimir Jevtić, Labud Vešović, Andrić..

Posle toga?

I u naredne dve-tri godine bili smo u samom vrhu jugoslovenske lige. Već naredne godine osvajamo treće mesto, iza beogradskog Radničkog i Rijeke. Posle toga dolazi teško vreme, pred sam raspad nekadašnje zajedničke države. Tada odlazim u Sarajevo na dalje trenersko usavršavanje. Klub napušta legendarni trener  Šišković. Mnogi su mislili ću se brzo vratiti, ali bio sam odlučan da ostanem u Sarajevu. Te 1989. godine Goša praktično postoji samo na papiru. Menjaju se treneri bukvalno iz dana u dan...

Ipak, ponovo se javlja tračak nade za boksere?

Bez jakih sponzora teško je bilo voditi klub u to vreme. Na nagovor tadašnjeg direktora  fabrike Goša Bože Glišića, vraćam se u klub da ponovo oživimo tim. Ulazim u salu imam šta da vidim. Potpuno uništen inventar. Klub bez opreme, rukavica, džakova, sprava. Praktično krećemo od nule.

Ipak, posle kiše dolazi sunce...

Tada se u to vreme rađa plejada novih boksera Goše. Od Milivoja Didanovića, Saše Kertebega, Radeta Veličkovića, Zorana Pajzera, Dragana Sibinovića, Zorana Didanovića, Mileta Rankovića, Milutina Stankovića, plejade sjajnih Janjića, Alića, braća Branković Ivica i Igor.

Kako pamtite to vreme?

Bilo je teško, nije bilo para kao sada. Danas država puno ulaže, ne samo u boks. Godinama sam finansirao klub, jer Gošu volim kao svoje dete. Bili smo jedna ogromna porodica. Mnogima sam pomogao da se sklone sa ulice, naterao ih da budu dobri ljudi. Danas jednostavno ne mogu da prepoznam taj klub. U boksersku salu danas dolaze rekreativci, praktično da nema takmičara, ističe sa gorčinom Nenad Dimitrijević, legendarni bokserski trener Goše, koji je danas u zasluženoj penziji.

Preko 100 državnih prvaka

U dugoj i bogatoj trenerskoj karijeri, gde je bio ne samo klupski već i reprezentativni trener, Dimitrijević je bio učitelj mnogim šampionima u ringu.

– Sa ponosom mogu da kažem da sam stajao u uglu, nesebično pomagao i davao savete mnogoj deci. Trenirao sam preko 100 državnih prvaka. To je na neki način moje sportsko svedočanstvo. Da uloženi rad nije bio uzaludan, kaže on.

Finansijer, trener, ekonom...

Za Nenada Dimitrijevića, koji je jedno vreme bukvalno nosio klub na leđima, mnogi tvrde da je bio spasilac Goše.

– Bio sam i takmičar, trener i po potrebi portir i ekonom. I vozač i roditelj kad zatreba. Sve što je bilo potrebno, samo da se Goša ne ugasi. U vreme dok sam imao podrum pića, veliki novac sam izdvajao, bukvalno krao iz kase, kako bi pomogao klubu. Ali danas ne mogu da prepoznam moju Gošu.