Lisice, veverice i ježevi šetaju po parkovima

Su­gra­đa­ni ko­ji pr­ve to­ple da­ne pro­le­ća ko­ri­ste za šet­nju po ze­le­nim oaza­ma, par­ko­vi­ma ili iz­vo­de de­cu na igra­li­šta ovih da­na mo­gu da oče­ku­ju i po­ne­ki neo­bič­ni su­sret sa sta­nov­ni­ci­ma šum­ske fa­u­ne. Li­si­ce, je­že­vi, ve­ve­ri­ce, ku­ne, a usko­ro i zmi­je sve če­šća su po­ja­va, ka­ko na obo­di­ma ta­ko i u sa­mom je­zgru gra­da.

Snim­ci ovih su­sre­ta za­vr­ša­va­ju na dru­štve­nim mre­ža­ma, što kod ne­kih su­gra­đa­na iza­zi­va za­bri­nu­tost, dok struč­nja­ci po­ru­ču­ju da ne­ma ni­ka­kvog raz­lo­ga za bri­gu i da su u pe­ri­o­du go­di­ne u ko­me se pri­ro­da bu­di ova­kvi „go­sti” uobi­ča­je­ni.

– Pri­ja­ve su nam do sa­da sti­za­le iz ne­ko­li­ko de­lo­va gra­da, bi­lo je ne­ko­li­ko po­zi­va sa Mi­lja­kov­ca i Vo­ždov­ca, a za ne­ko­li­ko „ži­vo­tinj­skih po­se­ta” na Me­da­ko­vi­ću smo i sa­mi sa­zna­li... Mi, na­ža­lost, pri­me­ću­je­mo sma­nje­nje bro­ja ži­vo­ti­nja, a ne be­le­ži­mo ni po­ve­ća­nje pri­ja­va, na­pro­tiv, ima ih i ma­nje ne­go ra­ni­je – is­ta­kao je za naš list Bu­di­mir Gru­bić, v. d. di­rek­to­ra JKP „Ve­te­ri­na Be­o­grad”.

Ako ste ne­kad vi­đa­li li­si­ce, ku­ne ili je­že­ve, pa ih od­jed­nom ne­ma, e to je pra­vi raz­log za bri­gu, ka­že Gru­bić i do­da­je da bez njih ne mo­že­mo ni mi op­sta­ti. Ipak, po­ja­va li­si­ce na deč­jem igra­li­štu ili zmi­je is­pred ula­za zgra­de mo­že iza­zva­ti šok, ali ne po­sto­ji re­a­lan raz­log za pa­ni­ku. La­ko do­stup­na hra­na ko­ju di­vlje ži­vo­ti­nje pro­na­la­ze u kon­tej­ne­ri­ma ili u bli­zi­ni na­se­lja glav­ni je raz­log nji­ho­vog do­la­ska.

– Ko­le­ge iz Za­vo­da za za­šti­tu ži­vo­ti­nja i pri­ro­de ka­žu da se čak i ge­net­ski pre­no­si na­čin tra­že­nja hra­ne kod li­si­ca, što je i mo­ja pret­po­stav­ka. One su ne­ka­da vi­še iz­la­zi­le iz šu­me, ali po­što smo mi šu­me is­kr­či­li i do­šli na nji­ho­vu te­ri­to­ri­ju, su­sre­ti sa nji­ma ne tre­ba da nas ču­de. Ži­vo­ti­nje ne do­la­ze kod nas, već smo mi do­šli kod njih – ob­ja­šnja­va di­rek­tor.

U si­tu­a­ci­ja­ma ka­da sret­ne­te li­si­cu, ku­nu ili je­ža u gra­du ne tre­ba pred­u­zi­ma­ti ni­šta, na­vo­di on, jer naj­če­šće te ži­vo­ti­nje do­đu, pro­na­đu hra­nu i odu.

– Ako za­i­sta ne di­raš ži­vo­ti­nju, ni ona ne­će di­ra­ti te­be. Tu ne­ma opa­sno­sti, a naj­ve­ća opa­snost je čo­vek. To što lju­di sni­ma­ju i ob­ja­vlju­ju na dru­štve­nim mre­ža­ma ne zna­či da se pla­še jer da se pla­še, oni bi po­be­gli – na­vo­di Gru­bić.

Ko­mu­nal­na zo­o­hi­gi­je­na po se­zo­ni ima oko de­se­tak pri­ja­va, a ka­da je reč o in­ter­ven­ci­ja­ma, tru­de se da br­zo re­a­gu­ju, ali pro­blem je to što ži­vo­ti­nje ret­ko osta­ju do­volj­no du­go na jed­nom me­stu.

– Po­ne­kad ka­da po­sta­vi­mo klop­ku de­si se da uđe li­si­ca jer su u pe­ri­o­du ra­nog pro­le­ća glad­ne, a sma­nje­na je ko­li­či­na hra­ne u pri­ro­di. Ako se slu­čaj­no uhva­ti, mi je vra­ća­mo u nje­no sta­ni­šte. Usko­ro, ka­da tem­pe­ra­tu­ra bu­de do­sti­gla oko 22 ste­pe­na i vi­še, oče­ku­je­mo i po­ja­vu zmi­ja. To su sve neo­trov­ni­ce i njih ta­ko­đe ne tre­ba di­ra­ti i br­zo će oti­ći svo­jim pu­tem. Naš grad se na­la­zi na ušću dve re­ke, tu je i ze­le­ni­lo, iako na to če­sto ne obra­ća­mo pa­žnju – ži­vot je svu­da oko nas. Do­bro je sva­ka­ko što se raz­li­či­te vr­ste i da­lje po­ja­vlju­ju – za­klju­ču­je di­rek­tor „Ve­te­ri­ne Be­o­grad”.