„Danas" pokazuje: Nemačka može sve, Srbija ništa

Odluka Bundestaga da usvoji paket mera za ograničavanje rasta cena goriva, uključujući pravilo da benzinske pumpe smeju da podižu cene jednom dnevno, predstavlja jedan od najdirektnijih primera državne intervencije na tržištu u savremenoj Evropi. Mera, predložena od strane vladajućih stranaka Hrišćansko-demokratskae unije i Socijaldemokratske partije Nemačke, dolazi kao odgovor na poremećaje u globalnom snabdevanju naftom izazvane eskalacijom sukoba SAD i Izraela sa Iranom.

Prema usvojenom rešenju, benzinske stanice u Nemačkoj bi, ukoliko mere dobiju punu parlamentarnu potvrdu, mogle da povećaju cene isključivo jednom dnevno, i to u tačno određeno vreme – u podne. Ograničenje se odnosi na sva goriva, i benzin i dizel, a model je preuzet iz prakse Austrija, koja je sličnu regulaciju uvela još 2011. godine, da bi je ovog meseca dodatno pooštrila, dozvolivši povećanje cena samo tri puta nedeljno.

Uz ovu meru, više evropskih država aktiviralo je i dodatne mehanizme zaštite građana. Premijer Pedro Sančez najavio je paket vredan pet milijardi evra radi ublažavanja energetskog udara, dok je Kirijakos Micotakis poručio da će Grčka subvencionisati gorivo, đubriva i cene prevoza.

Sve navedeno pokazuje da, u uslovima krize, evropske države ne oklevaju da direktno uređuju tržište kada procene da je to u interesu građana i ekonomske stabilnosti. Upravo zato se nameće pitanje koje prevazilazi samu nemačku meru i ulazi u domen medijske doslednosti.

Zamislimo, na trenutak, da je identičan predlog iznet u Srbiji. Da je predsednik Aleksandar Vučić predložio da se cene goriva mogu povećavati samo jednom dnevno. Kako bi izgledale naslovne strane pojedinih medija? Pre svega Danas-a.

Teško je oteti se utisku da bi takav potez bio predstavljen kao „kontrola tržišta“, „gušenje konkurencije“ ili „novi udar na privredu“. Ono što se danas u Nemačkoj tumači kao odgovorna ekonomska politika, u domaćem kontekstu bi, po već ustaljenom obrascu, bilo proglašeno za spornu, pa i opasnu intervenciju države.

Upravo tu leži suština problema, u očiglednom dvostrukom aršinu. Dok se potezi zapadnoevropskih vlada posmatraju kroz prizmu racionalnosti i nužnosti, slične ili blaže mere u Srbiji često se predstavljaju kao dokaz sistemske greške ili zloupotrebe vlasti. Taj obrazac nije nov, ali u ovakvim situacijama postaje posebno vidljiv.

Nemački primer pokazuje da ograničenje tržišnih mehanizama nije ideološko pitanje, već instrument koji države koriste u kriznim okolnostima. Kada cena energenata postane faktor nestabilnosti, državna regulacija postaje legitiman, pa i neophodan odgovor.

U tom svetlu, reakcije pojedinih medija u Srbiji dobijaju novu dimenziju. Nije sporno kritikovati vlast, naprotiv, to je suština slobodnog novinarstva. Ali je sporno kada se isti potezi vrednuju po različitim kriterijumima, u zavisnosti od toga ko ih sprovodi.