Moć je ista gde god da si

Posle svetske premijere na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu i kruga međunarodnog priznanja pred srpske gledaoce, u distribuciji kuće „Blitz”, stigao je dugo očekivani politički triler „Čarobnjak iz Kremlja” vrsnog francuskog reditelja Olivijea Asajasa, koji se bavi igrama moći koje stoje iza uspona Vladimira Putina.

Autor remek-dela „Karlos”, triptiha o životu i političko-terorističkom delovanju Iliča Ramireza Sančeza zvanog Karlos i Šakal, sada se fokusira na život Vadima Baranova, izmišljenog savetnika i glavnog medijskog manipulatora koji stoji iza uspona Vladimira Putina na vlast. Ovaj film je zasnovan na istoimenom spekulativnom istorijskom romanu Đulijana da Empolija iz 2022. godine i prati lik savetnika tokom više od decenije, od raspada SSSR-a početkom devedesetih i tokom Putinove političke karijere, koji kao kremaljski insajder zamagljuje istinu lažima, a vesti propagandom.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” Asajas govori o izazovima ovog filma koji je, umesto u Rusiji, u celosti sniman u Letoniji na engleskom jeziku uz učešće Džuda Loua u liku Putina i Pola Dejna u liku njegovog navodnog savetnika Vadima Baranova, koji se i sam pridružio ovom intervjuu...

Film jeste povezan sa romanom, ali kakve ste izmene napravili?

Pokušavao sam da uhvatim duh romana. Promenili smo mnogo stvari, eksperimentisali smo i koristili samo deo knjige. To je cela logika kako se adaptira knjiga. Ideja je bila barem da se ne izdaju osnove i da se osnove urade kako treba. Postoje čitavi delovi knjige koje smo morali da izbacimo, jer bi u suprotnom ovo bila mini-serija.

A kako ste uopšte došli na ideju da uradite ovo, pročitali ste roman pa Vam se dopalo i inspirisalo vas?

Ne, to je bio proces. Postojala je neka čudna veza sa Đulijanom. Poznavao sam ga, ali ne pre nego što je objavio knjigu. Kada je knjiga objavljena, on ju je poslao. Obično izdavač pita autora da li postoji neki filmski stvaralac za koga misli da bi bio zainteresovan za to delo kako bi mu mogli poslati knjigu. Prvo ime koje se pojavilo bilo je moje. Verovatno zato što sam ja napravio „Karlosa” i zato što sam imao sposobnost da se nosim sa modernom istorijom sa uverljivim ljudskim likovima. Stvar je u tome što sam u početku bio izuzetno nevoljan. Koliko god da sam se divio knjizi, jer sam mislio da je obuhvatila nešto o modernoj politici, bio sam pomalo uplašen da prenesem u film nešto što je uglavnom monolog.

A činjenica da je film na engleskom jeziku?

Mislio sam da bi ovakav film trebalo snimiti na ruskom. Ali nije bilo šanse da se snimi na ruskom, iz političkih razloga, a i ruski glumci ne bi ovo dodirnuli ni trskom od tri metra. Takođe, ne bi se mogao finansirati kao međunarodni film. Razgovarao sam o tome sa svojim prijateljem Emanuelom Karerom, poznajemo se oduvek, a pošto je on polu-Rus razume ruski i Rusiju mnogo bolje od mene. Zato sam pomislio da ako radim na scenariju sa Emanuelom, to će biti prilika da se ponovo povežem sa starim prijateljem, a on će mi pomoći oko ruske strane. Tako sam postepeno došao do toga i shvatio da je to izvodljivo i uzbudljivo, a bilo je i izuzetno izazovno.

I na osnovu „Karlosa”, a sada i „Čarobnjaka” čini se da Vas baš zanimaju političke stvari, postali ste stručnjak za politiku?

Da, da, ali nisam stručnjak za geopolitiku. To je činjenica, ali znam par osnovnih stvari. Politika me zanima. Međunarodna politika je fascinantna tema, jer je to način na koji se oblikuje moderna istorija. I možete postaviti kameru tamo, u njeno srce, ako imate pravu referentnu tačku, a ja sam imao dobru referentnu tačku sa Đulijanovom knjigom. Ona je poput plana za transformaciju moderne politike. I mislim da je bilo uzbudljivo snimiti film o tome. Ono što me je zaista duboko zanimalo jeste kako se ljudi nose sa politikom, kako ona utiče na njihov život ili kako njihov život utiče na politiku. Znao sam da moram da snimim ovaj film sa sjajnim glumcima. I osećam se izuzetno blagosloveno što sam mogao da radim sa Polom (Dejno), sa Džudom (Lou), sa Alisijom (Vikander), sa Džefrijem (Rajt).

Lik Baranova je izmišljen i navodno je inspirisan Putinovim savetnikom Vladislavom Surkovom. Jeste li pitali Đulijana da Empolija kako je toliko saznao o njihovom odnosu?

Prilikom prvog susreta sa piscem rekao sam mu da verovatno mora da ima kontakte unutar ruskog državnog aparata ili doušnike koji su mu dali tako precizno znanje o činjenicama i unutrašnjem funkcionisanju mehanizama Putinove vladavine, a on mi je odgovorio da je u Rusiji bio svega četiri puta u životu, ali da ga je mnogo toga inspirisalo jer je i sam radio kao savetnik jednog političara. Važnog političara, budući da je Mateo Renci bio premijer Italije od 2014. do 2016. godine, a kao mladić, Đulijano je pisao Rencijeve govore i posmatrao je politički svet svog vremena kroz tu prizmu. I kao takav, njegov roman je svakako o Vladimiru Putinu, ali govori i o savremenom funkcionisanju politike. To mi je Đulijano odmah rekao: „Moć je ista gde god da si. Bitno je kako je dobiješ i kako je zadržiš.” Što se mene tiče odmah sam zaboravio na Surkova, on me nije zanimao, zanimala me je složenija, bogatija, ljudskija, šira verzija lika Baranova koju je stvorio Đulijano.

Sam lik Putina se ne pojavljuje mnogo u filmu, ali dovoljno da se možemo diviti koliko Džud Lou zaista liči na njega?

Džud je zaista imao ogroman izazov da prikaže Vladimira Putina na koga zapravo ne liči baš mnogo. Potpuno ga je transformisao i preobrazio i učinio ga veoma uverljivim. U početku je bio veoma zastrašen. Želeo je da razgovara sa Đulijanom kako bi dobio odgovore od nekoga ko ima precizno istorijsko znanje o činjenicama, ko bi mu takođe mogao dati smernice o tome kako da pristupi Putinu, ali mislim da je uglavnom gledao mnogo filmskih žurnala. Pružili smo mu mnogo materijala. Bio je izuzetno radoznao. Za mene je bilo prilično fascinantno videti kako je upijao informacije, složene, bogate, raznovrsne, kontradiktorne informacije, koje generalno prevazilaze rad glumca i bliže su radu scenariste ili reditelja. Na kraju krajeva, ne mislim da je pitanje sličnosti veoma važno, ono što je važno je tačnost iskustva.

Pol Dejno: Šta je postistina?

Američki glumac Pol Dejno sa zadovoljstvom se, kaže, pridružio Asajasu i izazovu rada u filmu „Čarobnjak iz Kremlja” u kojem ima glavnu ulogu, uz partnere poput Džuda Loua, Alisije Vikander, Džefrija Rajta i drugih sjajnih glumaca. U razgovoru za „Politiku”, čiji je mali deo pred vama, na sva pitanja osim na jedno je sasvim direktno odgovarao.

Da li je bilo stvari koje ste saznali dok ste snimali ovaj film, osim možda specifičnih činjenica koje ste shvatili o modernoj politici?

Pa, zanimljivo je, jer kao glumac, tvoj posao je da razumeš i otkriješ drugačiju tačku gledišta i da se približiš tome. Sama subjektivnost moderne politike je fascinantna. I živimo u vremenu kada stvari postaju toliko polarizovane. Nisam siguran sada kako ćemo ponovo premostiti to. Dakle, proučavanje trenutka kada se svet transformisao u ovaj postistinski svet činilo se zaista važnim. Šokantno mi je da je to uopšte uobičajen termin. Šta je postistina? Ima veze, naravno, sa internetom i algoritmom, i načinom na koji se informacije koriste i šire, i načinom na koji se njima manipuliše. I to je pozorište, pa je delovalo veoma proročki upustiti se u priču koja je o nekome ko je došao iz pozorišta, a zatim pronašao način da iskoristi televiziju, koja je naravno imala veliki uticaj na politiku u prošlom veku. Sada se to preselilo na internet, i ko zna kakva će biti sledeća faza toga sa veštačkom inteligencijom i opštom umetničkom inteligencijom. Mislim da je važno postavljati pitanja, istraživati i provocirati.

A da li biste, kao Amerikanac, igrali lik Trampovog savetnika u senci?

Pa, znao sam manje o ovoj temi, što ju je učinilo neverovatno privlačnom. I mislim da je važno što to nije samo film o Putinu ili o Rusiji, već je reč o modernoj politici i modernoj moći. Dakle, mislim da se radi o našem svetu, a ne samo o mestu. Nemam pojma. Iskreno, verovatno bi zavisilo od napisanog materijala, a u ovom slučaju deo privlačnosti je bio koliko me je privukao scenario koji je Olivije napisao.