U kojem pravcu će krenuti iransko društvo

Za vreme hladnog rata procenjivalo se da će Dunav biti crven bez obzira ko pobedi. Ako pobede Sovjeti, od krvi. Ako pobede Amerikanci, od partijskih knjižica. Drug Tito je to verovatno čuo pa je smislio Nesvrstane. Dosta svetskih lidera i komentatora čeka da vidi da li će biti bacanja članskih karata Islamske revolucionarne garde ili će biti krvi. Mislim da je Tramp pogrešio, ali režim je slab i možda, na duže staze…

U toj konfuziji, uz poštovanje građana Irana, Srbija se pridružila odluci EU da stavi Iransku revolucionarnu gardu na spisak terorističkih organizacija. Sudbina Garde u Iranu i političkom Istoku je ključni faktor u kojem pravcu će krenuti iransko društvo.

Velika poluga moći je oteta. Dezignacijom terorističke organizacije transferi novca, informacija, teroristički napadi na Zapadu će se teže obavljati. Pored nekontrolisane upotrebe moćne oružane sile, tu je i finansijsko bogatstvo (megakorporacije u vlasništvu) i kontrola javnih ustanova. Ovakva struktura Garde podseća na džinovsku hobotnicu. Garda ključno utiče na mnogobrojne Irance koji za nju rade. General Ben Hodžis, bivši komandant američke vojske u Evropi, tvrdi da je Iran pre vojna hunta nego teokratska država. Nisam sigurna koliko bi se žena i gejeva u Iranu složilo s tom procenom. Hodžis, naravno, aludira na njenu vojnu moć i spremnost da je bezobzirno koristi, ali i okolnost da regionalni lideri mogu samostalno da odlučuju o upotrebi sile, baš kao i novih raketa koje verovatno poseduju.

Tramp je najstariji američki predsednik. On i njegovo okruženje vrlo verovatno razmatraju smisao pokušaja reizbora. Ako planira da odustane od kandidature, posledice njegovih odluka republikance ne pogađaju. I da demokrate osvoje oba doma Kongresa na predstojećim polumandatskim izborima, biće potrebno vremena, ako se konačno na to odluče, da proguraju zakon koji ovlašćenja o upotrebi američke sile u svetu vraća iz Bele kuće u Kongres. Tramp je već zaratio sa Iranom, američkim najgorim neprijateljem, pa ko poslednji pritiska dugme o novom ratu nije mu više tako bitno. U ovoj okolnosti treba tražiti razloge za odluku da se nedavno krene na Iran, pored naravno procene o disproporciji moći koja je sada znatno na američkoj strani.

Pruski oficir Ferdinand Fon Šil, pozivajući na ustanak protiv Napoleonove okupacije opisao je, nažalost, neretko jedine mogućnosti koje su na raspolaganju ugnjetavanom narodu – bolje kraj užasu, nego užas bez kraja. Bolje je rizikovati brz sukob, i po cenu ogromnih gubitaka ili poraza, nego trpeti beskonačni užas pod surovom vlašću. Ko u Iranu danas može da proceni ima li kritične mase da se krene u promenu koja će biti krvava, ko može da donosi odluke koje će se operacionalizovati i obezbediti resurse. Stanovništvo je, videli smo to i nakon poslednjih unutrašnjih sukoba, neorganizovano jer je iscrpljeno i tehnički izolovano od mogućnosti savremenih metoda komunikacije, nenaoružano ili uplašeno. Garda jeste vrlo kompromitovana, i to se u Iranu zna. Lako je pretpostaviti da cena i svrha nuklearnog programa može, takođe, biti motivišući faktor za širok krug građana, pogotovu ako se uporedi sa neinvestiranjem u vodoinfrastrukturu. Iran je već sada bespovratno potrošio oko 70 odsto rezervi pijaće vode. Da li je išta od toga dovoljno da se zarad budućih generacija krene u borbu, prevashodno je na iranskim građanima, ali ne samo na njima.

Istoričar Eli Lejk u eseju o političkoj istoriji Irana opisuje i kako je Homeini iz Francuske uspešno delio audio-kasete sa svojim govorima, koristeći i fiksnu telefoniju za koordinaciju. Skoro svako selo imalo je kasete. Hobotnica klera, hobotnica Garde, a još i međusobno isprepletene.

Lejk podseća na još jednu okolnost, prilično nepoznatu široj javnosti, a o kojoj se zna zahvaljujući i hvalisanju Kermita Ruzvelta, šefa stanice CIA u Teheranu, kada je šah „doveden” na vlast. Tadašnji premijer Mohamed Mosadek, zagovarao je demokratizaciju, ali čim je došao na vlast postao je brutalan autokrata, čiji režim je ubijao političke protivnike. Lejk navodi i brojne primere gušenja građanskih, medijskih i esnafskih sloboda. Iranski Ustavotvorni parlament definisao je način promene vlasti u monarhiji, u slučaju kada se izgubi parlamentarna većina. To je ono što se desilo Mosadekovoj vladi, a retko se uzima kao faktor u tumačenju ključnih događaja iz tog perioda. Ukazom šaha, komandant Iranske imperijalne garde u tom slučaju postaje privremeni premijer. Zbog sukoba u masovnim protestima protiv Mosadekove vlasti, pogotovu u Teheranu, Kermit je samo posredovao u organizaciji dostavljanja ukaza Mosadeku. Parlamentarna procedura u tom slučaju nije bila narušena. Koaliciji unutrašnjih aktera protiv Mosadeka, razočarani levičari, trgovci srednje klase, veliki deo vojske, pripadao je i deo tadašnjeg sveštenstva, o čemu se malo zna, a mule ne vole da se o tome priča. Činjenica da su prihvatile rezultate promena režima kojima je navodno ključno doprineo američki faktor, dosta ih diskredituje. Teško je zato proceniti koliko je značajna bila „pomoć prijatelja” protiv Mosadeka.

Ironija je što te okolnosti mogu značajno determinisati individualne i kolektivne akcije u Iranu političkog Zapada danas. Iranska dobitnica Nobelove nagrade Širan Ebadi, u emisiji kod Kristijan Amanpur o „nedavno 30.000 pobijenih Iranaca”, priznala je da su mnogi protivnici šahovog sve korumpiranijeg i autoritarnijeg režima bili površni u proceni prirode onih kojima su pomogli da dođu na vlast.

Kako u aktuelnim prilikama u Iranu, i kad se u obzir uzme gore navedeno,  proceniti koliko je stanovništva i sa kakvim vizijama iranskog društva u budućnosti spremno da rizikuje sve i krene u „rat za kraj užasa”? Miloševićevom Srbijom vladala je minijaturna replika Garde pa je uz „pomoć prijatelja” bilo moguće pobediti u lošim uslovima, pa onda pobedu i sačuvati.

I Najl Ferguson smatra da se u Venecueli i Iranu nije išlo na promenu režima, već prvog ešalona vladajuće strukture - „regime alternation” (zamena u režimu). No, Iran ima jaku Gardu, što dosta menja stvari. Da li se na sudbinu Irana može uticati samo unutrašnjim delovanjem, u vreme kad se ruše objekti za desalinizaciju i ekstrakciju nafte i gasa u celom regionu, uništava turizam, a Garda naplaćuje dva miliona dolara po tankeru za prolaz kroz Ormuz.

Nekada se govorilo, da sutra Afrika nestane sa lica zemlje, berze se ne bi pomerile, a danas smo svi prosečni Amerikanci – prve vesti koje gledamo su o berzi. Za razliku od Afrike, Bliski istok je epicentar globalizacije u mnogim oblastima. Analitika nivoa „pivo ispred samoposluge” spekuliše da je Trampovo okruženje zaboravilo da predvidi zatvaranje Ormuza. Pomorska sila koja štiti dobar deo globalnog civilnog pomorskog saobraćaja i ceo Pentagon su „zaboravili” na efekte sukoba po globalnu stratešku tačku. S druge strane, skoro niko se ne pita kako se Garda ovako brzo organizovala za naplatu reketa na prolaz kroz tesnac. Dva miliona dolara po tankeru, transponderi se hakuju gratis.

Toliko pitanja. Ne znam šta će biti sutra ujutro na Bliskom istoku i Ukrajini, šta će biti sa UN konceptom „Odgovornost da se zaštiti”, ali znam da one ukrasne žuto plave tračice na reverima selebretija nisu bile samo beznačajne, već cinične. Ukrajine se niko ne seća, Palestina je in. Filozof Bil Maer odbio je da nosi bedž protiv ICE na nedavnoj dodeli „Zlatnog globusa”, pa su ga organizatori prozvali da ne podržava „njihov aktivizam”. „Šta je vaš aktivizam, zabadanje znački”, odgovorio im je.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista