Po­no­sni Kre­ma­nac ni­je hteo da osta­vi svo­ju haubicu

Pri­ča­li su sta­ri­ji ži­te­lji kre­man­skog kra­ja da je rat­nik Mi­li­ja Se­la­ko­vić, oven­čan u Pr­vom svet­skom ra­tu Zlat­nim or­de­nom Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde s ma­če­vi­ma, bio sna­žan čo­vek. U to su se uve­ri­li nje­go­vi rat­ni dru­go­vi pri­li­kom bor­be kod ma­si­va Ve­ter­nik na So­lun­skom fron­tu, što je u knji­zi „Zla­ti­bor u Ve­li­kom ra­tu” od za­bo­ra­va sa­ču­vao Mi­li­sav R. Đe­nić.

„Do­ga­đaj sa Ve­ter­ni­ka, za­hva­lju­ju­ći ko­jem je hra­bri rat­nik Mi­li­ja Se­la­ko­vić ušao u vi­te­ški red, ova­ko se zbio: srp­ska ar­ti­lje­ri­ja du­go je odo­le­va­la sil­nim na­pa­di­ma bu­gar­ske pe­ša­di­je, od­luč­ne da po­lo­ža­je za­u­zme bez ob­zi­ra na ogrom­ne žr­tve. Sva­kog tre­nut­ka si­tu­a­ci­ja je po­sta­ja­la sve kri­tič­ni­ja, rat­ni­ci ni­su mo­gli da za­u­sta­ve sve že­šće na­le­te ne­pri­ja­te­lja, ni­ti uspe­va­ju da po­vu­ku sva oru­đa. U od­sud­nom tre­nut­ku voj­ni­ke za­hva­ta ma­lo­du­šnost i pa­ni­ka, osta­vlja­ju ha­u­bi­cu i na­pu­šta­ju po­lo­žaj.

Ostao je sa­mo Mi­li­ja Se­la­ko­vić, či­ji vi­te­ški gest ni­je ni­ko­ga iz­ne­na­dio. Dru­go­vi su već na­vi­kli na nje­go­ve sa­mo­u­bi­lač­ke ak­ci­je. Po­no­sni ju­nak ni­je že­leo da osta­vi svo­ju ha­u­bi­cu. Ne­kom čud­nom sna­gom uspe­vao je da je od­gu­ra na no­vi po­lo­žaj. Gle­da­ju­ći ovaj hra­bri po­du­hvat, po­sra­mlje­ni rat­ni­ci nje­go­ve de­se­ti­ne pri­ti­ču mu u po­moć i stva­ra­ju no­vi cen­tar ot­po­ra. Ubr­zo se oku­pi­la i glav­ni­na je­di­ni­ce pred ko­jom se za­u­sta­vi­la ne­pri­ja­telj­ska bu­ji­ca”, be­le­ži Đe­nić o tom do­ga­đa­ju.

Re­zer­vni pod­na­red­nik Mi­li­ja Se­la­ko­vić ro­dio se 16. mar­ta 1889. u po­ro­di­ci si­ro­ma­šnih ze­mljo­rad­ni­ka u Krem­ni­ma, gde je mla­dost pro­veo u vi­šeč­la­nom do­ma­ćin­stvu. Po­sna brd­ska ze­mlja je­dva im je do­zvo­lja­va­la da se pre­hra­ne, bi­la je to ži­vot­na bor­ba za osnov­ne po­tre­be. A on­da su 1914. go­di­ne po­če­le rat­ne bor­be, u ko­je je Mi­li­ja sprem­no kre­nuo da bra­ni otadž­bi­nu. Re­đa­le su se bit­ke pro­tiv oku­pa­to­ra, pre­la­zak pre­ko al­ban­skih gu­du­ra, vo­je­va­nja na So­lun­skom fron­tu...

Ovom Kre­man­cu, skrom­nom ze­mljo­rad­ni­ku u mi­ru, a sme­lom rat­ni­ku, us­pe­lo je ono či­me se ma­lo ko u nje­go­vom kra­ju mo­gao po­di­či­ti – da stek­ne Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu.

Po po­vrat­ku iz ra­ta, ka­ko na­sta­vlja za­pis o nje­mu, Mi­li­ja se ože­nio Gvo­zde­ni­jom Bo­žić iz obli­žnje Šlji­vo­vi­ce, a bu­du­ći da nje­ni ro­di­te­lji ni­su ima­li mu­ških po­to­ma­ka pre­se­lio se u nji­ho­vu ku­ću. U ovom bra­ku ro­di­le su im se kće­ri Sto­ja­na, Lju­bin­ka i Stoj­ka.

„Mi­li­ja i Gvo­zde­ni­ja su se ba­vi­li po­ljo­pri­vre­dom, po­di­za­li i ško­lo­va­li svo­je de­voj­či­ce, ži­ve­li mir­nim se­o­skim ži­vo­tom. Me­đu­tim, jed­nog ne­sreć­nog da­na zbio se tra­gi­čan do­ga­đaj u su­sed­nom do­ma­ćin­stvu ko­ji je iz osno­va iz­me­nio sud­bi­nu ve­li­kog ju­na­ka. U jed­noj tu­či, ne­ho­tič­no po­go­đe­no ka­me­nom, po­gi­nu­lo je mu­ško de­te nje­go­vog kom­ši­je. Ubi­stvo je smi­šlje­no pri­pi­sa­no do­šlja­ku Mi­li­ji i ovaj ne­vi­no osu­đen čo­vek od­la­zi na iz­dr­ža­va­nje du­go­go­di­šnje ro­bi­je. Ose­ćaj ne­prav­de, du­go tam­no­va­nje i mno­ge mu­ke to­kom ra­to­va­nja na­ru­ši­le su mu zdra­vlje. U ma­tič­noj knji­zi umr­lih se­la Šlji­vo­vi­ca sto­ji za­pi­sa­no da je 9. av­gu­sta 1944. go­di­ne Mi­li­ja Se­la­ko­vić umro u 55. go­di­ni od tu­ber­ku­lo­ze plu­ća”, pi­še u knji­zi „Zla­ti­bor u Ve­li­kom ra­tu”.