Šta sve može lažljivica

Kada jednoj devojci mladić uputi uvredu tipa: „Kravo glupa telećeg pogleda”, a ona vrisne u strahu šta bi još mogao da joj kaže ili možda čak i uradi, tada ljudi koji se nađu u blizini priskaču u pomoć i pitaju da li ju je povredio. Dok ona u panici potvrđuje, misleći možda samo na verbalnu uvredu ili želeći da mu se za nju osveti, oni su već pozvali policiju, koja je njega uhapsila, a nju ispitala. Mladić završava u zatvoru, jer u svom očaju što ga niko ne prepoznaje, a inače je pevač i bio je rijaliti zvezda, priznaje da je učinio ono što nije. Ona pak dospeva na televiziju, gde je podstiču da bude hrabra i da otvoreno govori o silovanju koje je za dlaku izbegla. U školi, gde su je do tada ismejavali, počinju da je gledaju drugim očima, kao zvezdu, modne kuće joj šalju odeću za televizijske nastupe jer je postala „trendseterka”. A kada ona shvati da je stvar otišla suviše daleko, jer je pomenuti mladić nije ni dotakao, istog trena joj postaje jasno da više ne može nazad. Jer, čak i kad pokuša, u policiji je hrabre da se ne povlači, da se ne stidi što je žrtva, da treba i dalje da bude hrabra, da se bori do kraja...

Ovo je ukratko siže romana „Lažljivica i grad” izraelske književnice Ajelet Gundar-Gošen, objavljenog i kod nas u izdanju kuće „Klio”, u prevodu Dušice Stojanović Čvorić, koji otvara pitanje da li danas status žrtve donosi privilegije kao nekad status heroja, koliko laž može daleko da stigne i šta su ljudi sve u stanju da izgovore u potrazi za prihvatanjem i naklonošću svoje okoline.

Radnja romana smeštena je u glavni grad Izraela, a glavna junakinja je sedamnaestogodišnja Nofar koja preko raspusta radi u poslastičarnici ne toliko zbog džeparca koliko zbog ljudi, „zbog blagoslovenih pogleda stranaca koji o njoj ne znaju ono što ceo komšiluk zna – da o njoj nema šta da se kaže. Da joj se nikad ništa nije dogodilo. Nikakva nezgoda. Nikakva avantura. Samo sporedno bezazleno postojanje...” Sve do skandala vezanog za lažnu optužbu za pokušaj silovanja, bila je osoba o kojoj nema šta da se kaže osim „kad se rodila bila je teška tri kilograma i četiri stotine grama”.

Pišući preciznim i originalnim stilom, Ajelet Gundar-Gošen duboko uranja u ljudsku prirodu, porodične odnose i fenomen medijskog skandala. Ova književnica, rođena u Izraelu 1982. godine, radila je kao novinarka, aktivistkinja za građanska prava i filmski scenarista. Objavila je četiri romana i dobila više značajnih priznanja, među kojima su i izraelska nagrada „Sapir” za najbolji debitantski roman, književna nagrada „Vingejt” i nagrada za najbolju knjigu časopisa „El”.

U romanu „Lažljivica i grad” ona nudi crnohumorne uvide u ljudsku prirodu, kao na primer kad opisuje proslavu „Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama”, na koju su pozvane tri pretučene žene, a u poslednjem momentu i četvrta mlada heroina Nofar: „Događaj u predsedničkoj rezidenciji bio je na svim vestima. Slike Nofar na podijumu za govornike slomile su srca. Kako je izgledala nevino, stajala tamo stidljiva i suzdržana, grleći svoje telo sa tako ljupkim stidom. Bila je krhka kao mače – svi su želeli da je maze. Bila je hrabra kao lavica – svi su hteli da joj pevaju ode. Modne kuće su je videle kao trendseterku, slale su joj odeću i poklone u njen dom, a ona ih je, zapanjena svojom srećom, začuđeno nosila: haljine koje su pristajale njenoj figuri, minđuše koje su isticale boju njenih očiju. Kukavna prodavačica sladoleda posmatrala se u ogledalu koje je do tad izbegavala, pa se čudila kad je videla promenu na sebi. Kad god bi izašla iz kuće, izgledalo je da pita: ’Jesam li ovo zaista ja.’”

Vešto uranjajući u psihološka stanja svojih junaka, autorka romana koristi zanimljive stilske figure i upečatljiva poređenja, blago se podsmeva našem vremenu i otvara pitanja ostavljajući čitaocima da sami nađu odgovore, svako za sebe. Ima tu još raznih zapleta i nećemo otkriti kako se knjiga završava, ali ključno pitanje je ipak kako izaći iz začaranog kruga laži.

„Noć, kad je bilo samo dvadesetak svedoka, sada se Nofar činila tako daleko. Tada je mislila da je to mnogo, ali sada se ta grupa činila neverovatno malom. Lepa devojka vojnik. Njen ljubavnik, oficir. Nekoliko kupaca. Da li je moguće da je izmislila priču zbog njih? Da ne bude predmet ismevanja nakon što ih je sve dovela tamo svojim vriskom. Onda je takođe mogla da kaže istinu u policijskoj stanici. ’Žao mi je , greška, nesporazum.’ Umesto toga držala se priče u dvorištu. Mesila i dizala, pa opet mesila i kvasila dok je nije stavila u rernu i postala je tako hrskava i zlatna i lepa da je bilo sramota uništiti je”, opisuje Ajelet Gundar-Gošen preispitivanje svoje junakinje Nofar, koja naposletku ipak na svaki način pokušava da kaže istinu da policijska inspektorka najzad počinje da sumnja, ali šef policije ne želi ni da čuje. Maloletnica da ide na detektor laži, pa da ga po medijima razvlače da maltretira žensku žrtvu? Ni slučajno!

Čežnja Nofar da se nekome poveri da je lagala ide dotle da odlazi i u starački dom da razgovara sa Rejmond, ženom od 85 godina koju je upoznala u Poljskoj gde je ova pričala o holokaustu. Kad se sretne s njom, pita je kako je to biti star, a autorka romana nam daje zanimljivo poređenje:

„Rejmond je rekla da to znači biti potpuno sam. Toliko usamljen da ponekad izmišljaš stvari samo da bi bio manje sam.... Nofar je poželela da kaže da ako biti star znači izmišljati stvari kako ne bi bio sam, onda se to zaista nije mnogo razlikovalo od mladih sedamnaest godina.”