Kastrovo gnezdo na Trampovom putu

Nakon što je godinu započeo intervencijom u Venecueli, pa u februaru nastavio bombardovanjem Irana, američki predsednik Donald Tramp je, između pauze od golfa, sa terase svog imanja u Mar-a-Lagu bacio pogled preko Floridskog moreuza i naciljao Havanu. Na nedavno pitanje novinara da li bi Kuba mogla da bude sledeća meta, šef Bele kuće je odgovorio potvrdno: „Bilo da je oslobodim, bilo da je osvojim – mogao bih da radim šta god želim sa njom.” Dok akcija iz Karakasa, u kojoj je kao u kakvom akcionom filmu kidnapovan Nikolas Maduro, a ustoličena popustljivija Delsi Rodrigez, nudi privid brzo ostvarenog cilja, iz teheranske avanture može se izvući suprotna pouka. Ubistvo vrhovnog vođe Irana ajatolaha Alija Hamneija pokazalo je da je uklanjanje lidera samo lakši deo posla i da bez jasnog plana nastaje veći haos.

Još pre više od tri meseca Tramp je načinio prvi korak ka Havani uvođenjem naftne blokade, nastojeći da izvrši maksimalni pritisak na tamošnju komunističku partiju. Iako danas tvrdi da je to urodilo plodom jer kubanski lideri navodno sada traže dogovor, u njegovom slučaju važi izreka „ne veruj Danajcima ni kad darove nose” – jer Amerika je pregovarala i sa Venecuelom i sa Iranom, pa su ipak obe zemlje vojno napadnute.

Izvori vašingtonskog „Atlantika”, za koje se tvrdi da su zvaničnici upoznati sa planovima, nazvali su operaciju u Karakasu „probom” za Kubu i dodali da bi prelazak sa dijaloga na oružanu akciju mogao da se dogodi uskoro. Odnosno ako Kubanci odbiju da kleknu, Tramp bi mogao da pošalje borbene avione da ih obore na kolena. Prema navodima pomenutih „dobro obaveštenih izvora”, kancelarija američkog tužioca u Južnoj Floridi priprema optužnice protiv kubanskog političkog i vojnog vrha, uključujući i Raula Kastra (94), zbog navodne trgovine narkoticima i nasilja. Sve se to uklapa u retoriku Stejt departmenta, koji godinama optužuje komuniste sa ostrva za kršenja ljudskih prava, nezakonita ubistva, mučenja, ponižavanje političkih zatvorenika i represiju nad novinarima. Prema istim izvorima, Trampova administracija takođe razmatra i koji bi bogati republikanski donatori kubanskog porekla mogli da zauzmu buduće pozicije u Havani. Ipak, malo je verovatno da bi potencijalna promena režima u Trampovom stilu bila demokratski ustanak kakav su mnogi kubanski izgnanici priželjkivali. Kao što pokazuje iranski primer, bombe teško mogu da obore ukorenjene autoritarne sisteme, koji pretnje spolja koriste kao izgovor za unutrašnju represiju i učvršćivanje kontrole. Kubanci su ovih dana svedočili neočekivanom prizoru: njihov najpoznatiji muzičar Silvio Rodrigez uzeo je pušku u ruke u društvu predsednika Migela Dijaza Kanela i najviših vojnih zvaničnika. Iako je osamdesetogodišnji muzičar poznat po kritikama šefa države, kog krivi za ekonomsko stanje u zemlji, prošle nedelje je bio potpuno na strani Vlade: „Zahtevam svoj ’kalašnjikov’, ako krenu u napad”, poručio je Rodrigez. Takođe, mnogi njegovi sunarodnici i dalje poštuju revoluciju iz 1959. godine i samo podizanje optužnice, a kamoli hapšenje Raula Kastra, Fidelovog brata, izazvalo bi dodatni revolt.

Ipak, taj politički prkos je suočen sa svakodnevicom običnog čoveka. Zbog Trampovog embarga već neko vreme veliki deo Kube tone sve dublje u mrak. U gradovima širom ostrva nestanci struje traju satima, pa čak i danima. Kada se svetla ponovo upale, ljudi užurbano spremaju ručak dok se snabdevanje ponovo ne prekine. Javni prevoz praktično ne postoji, bolnice nemaju dovoljno lekova, nabavka hrane znači čekanje u dugim redovima i plaćanje previsokih cena. Sve to ide naruku Vladi da krizu predstavi kao fenomen nametnut spolja, odbacujući sopstvenu odgovornost.

Ali iako su Trampovi potezi dodatno opteretili ekonomiju, kubanska privreda je već bila na ivici raspada. Ono što se danas dešava suštinski je kulminacija kombinacije sankcija i politike koja je dosledno odbijala bilo kakve reforme. Centralizujući proizvodnju i ograničavajući privatni sektor, Komunistička partija nastojala je da spreči formiranje oblika moći koji bi mogao da ospori njen autoritet, stvarajući zauzvrat društvo duboko zavisno od države. Stoga, Kuba više nije sposobna da proizvodi ni osnovna dobra koja su joj potrebna. Ona danas uvozi većinu prehrambenih proizvoda, uprkos plodnoj zemlji i dugoj poljoprivrednoj tradiciji. Ne postoji upečatljiviji simbol kubanskog pada od onoga što se dogodilo sa industrijom šećera. Kuba je pre 37 godina proizvodila oko osam miliona tona godišnje, dok je lane taj broj iznosio 200.000 tona, što je najniži nivo od završetka rata za nezavisnost protiv Španije 1898.

Ovaj strmoglavi privredni pad značajno je narušio društvena dostignuća u zdravstvu i obrazovanju, koja su decenijama bila stub legitimnosti kubanskog modela. I uprkos silaznom trendu, vlast nije pokazivala dovoljno spremnosti za liberalizaciju tržišta i strane investicije. U strahu da bi otvaranje moglo dovesti do političkih promena, kubansko rukovodstvo ponaša se kao da je njihov sistem imun na tokove istorije.

Međutim, upravo ova sumorna slika, prema rečima Vilijama Leograndea, profesora na Američkom univerzitetu u Vašingonu i jednom od vodećih stručnjaka za Latinsku Ameriku, može da omekša pregovarače. Sa jedne strane, Kuba je saterana uza zid. Sa druge, ako Sjedinjene Države žele da sačuvaju granice od novog talasa migranata, goreg od tzv. Balsero krize iz 1994, kada se više od 35.000 Kubanaca na improvizovanim splavovima zaputilo u SAD, moraju olabaviti sankcije. Kako je Leogrande to zaključio, postizanje dogovora o sprečavanju američkog vojnog napada zavisi od toga da li se može naći zajednički činilac između „minimalnih uslova koje je Tramp spreman da prihvati i maksimalnih ustupaka koje su kubanski lideri spremni da naprave”.

Havana je već pokazala da je voljna donekle da popusti, želeći da izbegne povlačenje obarača. Njihova vlada je saopštila da će pustiti na slobodu 51 zatvorenika kao gest „dobre volje” nakon razgovora sa Vatikanom. Na konferenciji za novinare predsednik Dijaz Kanel je takođe pružio maslinovu grančicu dijaspori, obećavajući da će Kubancima koji žive u inostranstvu ponuditi „mogućnosti da učestvuju u ekonomskom i društvenom životu zemlje”. Potom je i ministar spoljne trgovine i investicija objavio da će njegovi sunarodnici u inostranstvu moći da poseduju ili ulažu u firme na ostrvu – što kubansko-američki preduzetnici dugo traže. Ipak, nije jasno dokle će ići zahtevi američkog predsednika koji svakodnevno daje oprečne izjave. U njegovom slučaju obično je važio princip Čehovljeve puške – ako u prvom činu visi na zidu, u poslednjem će opaliti. Na kraju će još ispasti da je za sve kriv Nobelov komitet, koji prošle godine Donaldu Trampu nije dodelio nagradu za mir.