Rešenje za naš narod su pregovori sa Amerikom

Najvažnije je da narodu bude dobro. To mislim i kao Kubanac, i kao čovek, i kao umetnik, koji se nikada ne bavi politikom. Ko god bio u pravu u vezi sa trenutnom situacijom na Kubi, posle 60 godina života pod sankcijama SAD, želim samo da moj narod normalno živi – kaže za „Politiku” Raul Pulido Sandoval, poznati kubanski muzičar koji već 24 godine živi u Beogradu.

– Normalan život znači da ljudi imaju posao i platu koji im obezbeđuju pristojan život, da ne žive od danas do sutra, da imaju uvek struju i vodu... Nama kao narodu nije potrebno mnogo da budemo veseli. Neko od pisaca je jednom rekao „Kubancima je dovoljna muzika.” Želim da se na ulicama Havane i drugih gradova igra i peva zaista od radosti, da deca budu vesela, sita i da se raduju budućnosti – ističe pevač i vođa grupe „Salsa i punto”, poznat po vedrom osmehu pod belim kačketom, i apeluje na razum onih koji odlučuju:

– Mnogi u mojoj zemlji napadaju američku politiku, dok neki među mladima kritikuju komunizam i naše vlasti u Havani. Siguran sam da, ako se slože, i jedna i druga strana koje odlučuju mogu da sednu za pregovarački sto: vreme je da se Amerikanci i Kubanci dogovore – kako bismo mi umetnici to rekli.

On, kao i njegovi sunarodnici iz zemlje u kojoj je rođen 1963. u gradu San Antonio de los Banjos u provinciji Artemisa, na dvadesetak kilometara od glavnog grada, sanjaju oduvek i o tome da se stari gradovi španske arhitekture zaštite od daljeg propadanja i da se obnove. Da Havana zablista u starom sjaju „najlepšeg grada kolonijalne arhitekture”, kako su je karakterisali, da se na njenim popločanim ulicama opet radosno sreću bez jadikovki, igrajući od srca salsu „u nizu” i deleći tu radost sa turistima. Da počne izgradnja puteva i modernih naselja...

– U mom srcu je zauvek zemlja koja mi je podarila taj vedri duh koji sam doneo 2002, kada sam sa ansamblom od 22 kubanska umetnika nastupio na sceni Sava centra. Spektakl benda sa 10 pratećih plesačica salse imao je takav rezultat da je već od sutradan nastupila turneja od Niša i drugih gradova Srbije do crnogorskih letovališta, u koje nas je pozvao menadžer Saša Franeta, a potom i kroz Makedoniju i Albaniju, napokon i po celom regionu... Upoznao sam ovdašnje ljude, video sam da imamo mnogo sličnosti, lepo su nas dočekali i zavoleo sam ih. Neki iz benda su se vratili na Kubu, ja sam ostao i – posle šest meseci neprestanih koncerata po celoj staroj Jugoslaviji počeo sam da organizujem redovne salsa večeri muzike i plesa u Beogradu. Ubrzo sam svima rekao: „Odavde ne idem!”

Sećajući se prvog beogradsko-kubanskog benda „Son Kuba Son”, koji je osnovao sa kubanskim muzičarima i beogradskom pevačicom, kao i njihovog menadžera Miše Kovačevića, koji se oženio kubanskom plesačicom – bio je ponosan na to što je, kaže, njihov ritam energije sunca i mora tako prihvaćen u glavnom gradu Srbije. Salsa je tako dvehiljaditih skoro zavladala na scenama u Beogradu.

– Ipak, važnije od svega toga je da sam u našem gradu, kako zovem Beograd, sreo svoju životnu saputnicu, ekonomistkinju Milijanu Pantović. Oženio sam se i definitivno ostao ovde, a naš sin Aleksandar danas ima 17 godina. Pored srednje i planova za fakultet istovremeno završava i muzičku školu, savladao je već klavir i gitaru. Biće to talentovani beogradski Kubanac, iliti kubanski Beograđanin – kaže ponosno ovaj vrsni majstor takta.

Sa porodicom Raul je nekoliko puta posetio Kubu i svoje rođake i tvrdi da im je bilo divno i da stalno „pretresaju” utiske. Ipak, i posle toga poručuje: „U Beogradu zauvek ostajem. Odavde definitivno nikuda ne idem, jer je Srbija najbolja zemlja na svetu.”