Makijaveli i Sun Cu u trećem svetskom ratu

Negde između poslednje objave na „Instagramu” i detonacije, dok gomilamo naše strahove, Svevišnji je prvi put zastao. Ne zato što ne zna šta će, nego zato što vidi da svi misle da znaju bolje od njega. A to je već ozbiljan problem upravljanja.

„Pošaljite mi one stare mudrace”, rekao je kao direktor koji traži penzionere da spasu firmu koju su upropastili tranzicioni konsultanti ili vukovi sa Volstrita, sasvim mu je svejedno. Tako su, mimo svih nebeskih procedura, u specijalnu misiju u sadašnjost spušteni Nikolo Makijaveli i Sun Cu, jedan iz Firence, drugi iz drevne Kine, obojica sa biografijama koje bi danas verovatno bile banovane na društvenim mrežama zbog „neprimerenog sadržaja”.
„Svet danas nema ni približno takve umove, valjda će nešto učiniti”, razmišljao je Svevišnji.

Sleteli su, simbolično, na jedno mesto bez knjiga. Gledali su u čudu, tražeći biblioteku, a našli su se usred nekakve konferencija o globalnoj bezbednosti. Umesto pergamenata, drevni mudraci gledaju u džinovske LCD ekrane. Slušaju čudne rečenice i besmislene fraze na panel-diskusiji. Umesto genijalaca, gledaju u savršeno odevene moderatore, marke „Armani”.

Makijaveli je prvi progovorio, zagledan u svet koji se ponaša kao kneževina bez kneza:

„Ovo nije politika, ovo je marketing sa raketama. Moje ’cilj opravdava sredstvo’ postalo je – sredstvo traži cilj.”

Sun Cu je ćutao duže, kao što dolikuje generalu koji zna da se najbolja bitka dobija bez borbe. Onda je pogledao mapu sveta, punu tačkica, linija i crvenih zona:

„Previše vojski, premalo strategije. Oni više ne ratuju da bi pobedili, nego da bi izgledali kao da ne gube.”

Odlučuju da se ipak preruše. Možda ih neko prepozna sa „Vikipedije”. Razmišljaju kako da se uklope u ovaj ludi, nesavršeni svet? Lako. Postaju komentatori savremenog haosa, sa kolumnama, podkastima i, naravno, verifikovanim nalozima.

Sun Cu postaje diskretni analitičar. Ne daje intervjue, već pušta kratke, zagonetne izjave koje se viralno šire. Njegov profil je minimalistički: crna pozadina, bela slova i rečenice koje zvuče kao da su napisane pre 2.500 godina. Baš zato što jesu!

„Najveća pobeda je ona koja ne zahteva rat”, napisao je i odmah je proglašen za genija.

Posmatra sukobe u Ukrajini i Iranu i pita se: „Ko je ovde uopšte pobedio, pre nego što je počeo da ratuje?” Jer za njega, rat koji moraš da vodiš već je znak neuspeha. Posmatra kako se objavljuju pobede dok borbe još traju i tiho primećuje da je to isto kao kad proglašavaš mat, dok je protivnički kralj nikad življi. Zanimljivo za publiku, ali problematično za partiju.

Makijaveli je, s druge strane, postao potpuna suprotnost. Piše kolumnu, ima emisiju i tri savetnička ugovora. Govori otvoreno, uz osmeh čoveka koji zna da ga svi citiraju. Naravno, kad je o tome pisao pre pet vekova.

„Vladar mora da izgleda kao da kontroliše haos, čak i kada ga haos vodi za ruku”, govori, gledajući kako se političke poruke menjaju iz sata u sat.

Zajedno prave psihološke profile Donalda Trampa, Vladimira Putina i Si Đinpinga. Svevišnji nestrpljivo čeka njihov imejl.

Nikolo Makijaveli briše prašinu sa svog „Vladaoca” i ispija jutarnju kafu. Prvo mu zapada za oko jedan gospodar galame. Čovek koji vlada reflektorima umesto intrigama. Makijaveli je duboko uzdahnuo i zapisao: „Tramp razume jednu stvar bolje od svih. To je pažnja. On zna da narod ne traži istinu, nego spektakl. U moje vreme bio bi odličan knez. Ili odličan glumac. Što je, zapravo, isto. Dobar materijal za vladara.” Makijaveli ga ne smatra idealnim, već u Trampu vidi nešto što je oduvek cenio: instinkt za moć, ali bez strpljenja za njenu arhitekturu.

Ali u svetu Makijavelija, vladar mora biti i lisica i lav. U Trampovom slučaju, dodao bi i treću životinju, pauna. Jer čemu moć, ako se vladar ne šepuri?

Zatim je Nikolo pogled skrenuo ka severu, gde hladnoća ne dolazi samo iz sibirskih daljina. Tu je Makijaveli prepoznao starog znanca. „Evo čoveka koji zna da se vlast ne objašnjava, nego sprovodi”, pribeležio je, možda čak sa trunkom poštovanja o Putinu. Zapisao je da je strah najpouzdaniji saveznik, pod uslovom da je precizno doziran. Previše, i narod se buni. Premalo, i narod zaboravlja ko je gospodar. Ovde je Makijaveli klimnuo glavom: Putin je pogodio meru. Ali je dodao i upozorenje: svaki sistem koji počiva na kontroli, mora stalno da se hrani sopstvenim tenzijama. A to je skupa dijeta, čak i za Vladimira Vladimiroviča.

Na istoku je zastao najduže. Ne zato što ne razume, nego zato što prepoznaje nešto što prevazilazi njegove renesansne okvire. „Si Đinping nije vladar, on je sistem koji je naučio da diše kao jedno telo”, zapisao je, pomalo zatečen. Tu lisica i lav više nisu odvojene uloge, već spojene u biće koji pamti, planira i čeka. Makijaveli je oprezan sa savetima, jer kako savetovati nekoga ko ne mora da pobedi sutra, već može da pobedi za pedeset ili sto godina? Ipak dodaje: „Najopasniji vladar nije onaj koji želi sve odmah, već onaj koji zna da će sve doći na vreme.”

Sun Cu gleda novu objavu Donalda Trampa i beleži, možda prvi put bez ikakve metafore i istočnjačke dvosmislenosti, koje se analiziraju više od dva milenijuma.

„Ako moraš da govoriš da si pobedio, verovatno nisi. Ovo je vojskovođa koji prvo objavi pobedu, pa onda proveri gde mu je vojska.”

Za Vladimira Putina je nešto oprezniji:

„Ovo je čovek koji razume strpljenje, ali ponekad zaboravi da i vreme ima svoje saveznike.”

I onda, kao da govori sam sebi, šapuće:

„Rat koji planiraš predugo, počne da planira tebe.”

A kada je pogledao Si Đinpinga, prvi put je pokazao nešto što je nalik nelagodnosti. Valjda zato što su zemljaci. „Ovo je igrač koji ne pomera figure dok ne promeni tablu.”

Zatim je podigao pogled i zaključio:

„Opasan je onaj koji ne pokazuje nameru, ali još opasniji onaj koji veruje da je sakrio.”

Makijaveli i Sun Cu, zadovoljni svojom analizom, odlaze zajedno na čašu vina i pokušavaju da razumeju svet koji je odlučio da spoji rat i marketing u isti paket, s crvenom mašnicom. Crvenom, kao krv! Prolaznici ih već prepoznaju sa televizije i sa naloga i traže da naprave selfi za „Instagram”. Rado pristaju, tako će najlakše sakriti svoj povratak na Zemlju!

„U moje vreme”, kaže Sun Cu, „rat je bio obmana.”

„U moje vreme”, odgovara Makijaveli, „politika je bila obmana.”

Gledaju oko sebe: u ekrane, u naslove, u izjave koje zvuče kao da Džejson Stejtam reklamira šampon protiv ćelavosti.

„A danas?” zapitao se Sun Cu.

Makijaveli je slegnuo ramenima.

„Danas je obmana iskrena.”

I tu leži suština našeg vremena. Dok se ratovi vode kao kampanja, a kampanja kao rat, granica između strategije i improvizacije postaje nevidljiva. To je svet u kome bi čak i Sun Cu morao da napiše ažurirano izdanje: „Kako pobediti u ratu koji liči na konferenciju za štampu”, a Makijaveli da doda novo poglavlje: „Kako ostati princ kada su svi već podkasteri”.

Dolaze, dakle, do istog zaključka. Ne iz njima svojstvenog cinizma, već iz iskustva: da problem savremenog sveta nije u tome što nema dovoljno pameti, već što pamet više nema strpljenja. Sve mora odmah, sve mora sada, sve mora da izgleda kao pobeda, čak i kada je uvod u poraz.

A onda su obojica pogledali ono što su nekada zvali svojim delom.

Sun Cu je počeo da prelistava svoje „Umeće ratovanja” i zatekao ga iseckanog na citate za „Linkedin” i „Instagram”, uz motivacione pozadine i fotografije zalazaka sunca.

Makijaveli je otvorio „Vladaoca” i pronašao ga pretvorenog u priručnik za menadžment i „kako postati lider za sedam dana”.

Ćutali su neko vreme.

Onda je Sun Cu počeo melanholično:

„Moje reči su učili generali.”

Makijaveli ga dopunjava:

„Moje reči su učili vladari.”

Zar je ovo svet za koji su se borili? Ekrani, grafike, konferencije i ratovi koji počinju kao objave, a završavaju se kao video-igrica.

Makijaveli je uzdahnuo, prvi put bez ironije:

„Danas nas citiraju oni koji nemaju vremena da nas razumeju.”

Sun Cu klima glavom:

„Mudrost koja se koristi bez strpljenja postaje trik.”

Makijaveli dovršava:

„A trik koji se ponavlja dovoljno puta – postaje politika.”

I tu leži prava groteska ovog vremena: ne u tome što su njih dvojica zastareli, već u tome što su postali previše dostupni. Njihove ideje, nekada izučavane u nacionalnim bibliotekama, najprestižnijim svetskim univerzitetima i vojnim akademijama, danas kruže kao jeftina roba, poput citata bez ikakvog konteksta. Kao oružje koje svako nosi, a retko ko ume koristi.

Sun Cu bi to nazvao porazom bez bitke.

Makijaveli bi to definisao kao pobedu bez mudrosti.

Odlučuju da zajedno napišu novo, veliko delo. Ne o ratu i ne o vlasti, ne o trećem svetskom ratu, već o iluziji da se i rat i vlast mogu svesti na formulu današnjice: „Kako postati influenser za 10 dana!”

Dok se nebo zatvaralo tmurnim oblacima, Svevišnji ih je pozvao nazad. Oni su ga zamolili da ostanu. Već su stekli gomilu pratilaca!