Gimnazija u Kozarskoj Dubici nije zaboravljena

Specijalno za „Politiku”

Kozarska Dubica – Kada je Narodni odbor Bosanske Dubice 16. juna 1965. godine doneo odluku o formiranju Gimnazije, malo ko je verovao da će u ovoj maloj, ratom opustošenoj kozarskoj opštini, u svet nauke, kulture i umetnosti na velika vrata zakoračiti mnogi njeni učenici. Ime ove škole proneli su narodni heroj Milan Tepić, biznismen Milan Janković (Filip Cepter), glumci Tihomir Stanić, Željko Dimić (Džek Dimić) i Stefan Bundalo, književnici Rajko Lukač, Marko Ručnov, Simo Brdar, profesori Milutin Vujić, Biserka Segedinac, Petar Babović... Prva generacija dubičkih gimnazijalaca rođena je 1946. godine. Kada su pošli u prvi razred, 1961. godine, održavao se Prvi samit nesvrstanih zemalja u Beogradu, napisala je u uvodniku monografije o svojoj školi Gordana Latinović, učenica prve generacije, a kasnije gimnazijski profesor.

„Ivo Andrić, baš te godine, dobio je Nobelovu nagradu. Ne znam, da li smo tada znali šta je Nobelova nagrada, ali smo znali da smo postali gimnazijalci i da su svi putevi pred nama”, napisala je Gordana Latinović.

Njen kolega Slobodan Đ. Bijelić, iz 12. generacije dubičkih maturanata, kasnije poslanik prvog saziva Narodne skupštine Republike Srpske, maštovito je opisao svoje profesore. Mirjana Obrenović bila je najstarija. Predavala je latinski jezik.

„Da se odmah razumemo i bolje upoznamo, reći ću vam dve činjenice o sebi. Prva je da je mene još kao bebu pre Sarajevskog atentata u kolicima vozio Gavrilo Princip, lično. Druga je da sam ja pre Drugog svetskog rata osuđivana i bila u zatvoru zbog ilegalne komunističke delatnosti. A sada da čujem od vas, pojedinačno, ko ste vi.” Ovim rečima, navodi njen učenik Bijelić, obraćala se „latinka” prestravljenim učenicima prvog razreda. Među čuvenim profesorima dubičke Gimnazije je Simo Brdar, istoričar, pesnik, filmski scenarista i reditelj, kasnije kustos spomen-područja Jasenovac i Donja Gradina, utemeljitelj Kneževine Gornja Dragotinja. Predavao je ruski jezik. U živote učenika, kaže Slobodan Bijelić, ušao je kao najsvetliji lik ruske literature. U crnoj odeći, sa dugom kosom, i negovanom bradom, delovao je mistično.

„Na Brdarevim časovima spoznavali smo mnogo više od klasičnog školskog predmeta. Znanje je, u svojoj svesci, ocenjivao nulama, minusima, osmicama i desetkama, a potom, u dnevniku, ove ocene usaglašavao sa zvaničnim načinom ocenjivanja, od jedan do pet.”

Učenik „četvrtog a” razreda Milan Janković (Filip Cepter) je 19. decembra 1969. godine, zbog pismenog rada „Jedan moj izlet u budućnost”, dospeo u velike neprilike. On je, kako je to objasnio Rajko Lukač, njegov drug iz razreda, kasnije književnik, hrabro iskazao revolt prema profesoru. I prema školi.

„Ne znam, šta ja tražim s vama”, rekao je profesor čiji časovi su bili monotoni, a stav isključiv, pristup grub, a ocenjivanje veoma strogo. „To se i ja pitam”, promrmljao je đak, što je profesora veoma ražestilo. Svoje razočarenje takvim postupkom, ali i pristupom nastavi, učenik Milan Janković je uklopio u zadanu temu pismenog rada. To je bio hrabar protest, zbog kojeg se na sednici veća škole raspravljalo danima. Većalo se da li Jankovića isključiti iz škole ili mu dati još jednu šansu. Razredno odeljenje je jasno stalo na stranu svoga školskog druga. Profesor Milutin Vujić, koji je pismo razredne zajednice uvrstio u Letopis Gimnazije, dopisao je: „Kakvo rasuđivanje jedne zrele generacije. Od nje se može učiti.”

Osim pojedinih učenika, na probleme u svojoj školi hrabro su ukazivali i dubički profesori. Oni su u školskoj 1965/66. godini, nezadovoljni materijalnim statusom, nerešenim stambenim pitanjima i malim platama, proglasili štrajk, prvi u prosveti tadašnje Jugoslavije. Kolektiv je bio jedinstven u neviđenom gestu bunta, o čemu je izvestila i radio-stanica „Glas Amerike”.

Medaljom „Braća Ribar” odlikovan je Milan Tepić, narodni heroj Jugoslavije, đak jedanaeste generacije koja je školovanje završila 1975. godine. Njegov brat od tetke Perica Bundalo, učenik trinaeste generacije, doktor pravnih nauka, bivši ministar policije i narodni poslanik Republike Srpske, napisao je svojevrstan rezime svoje i drugih generacija dubičke gimnazije: „Razišla se moja generacija, nestala je zgrada škole na brdu iznad grada, do koje je vozio kombi „stokatrans”, otišli su mnogi divni ljudi... Došle su druge generacije i drugo vreme.”