Ne hvata se ptica kad jednom odleti

Pročitao sam divan članak Vojkana Ristića o Bori Stankoviću, objavljen 28. februara u „Politici” pod naslovom „Rukopisi iz braon fascikle”, i želeo bih da dodam još neke pojedinosti iz života ovog srpskog velikana.

Bora Stanković rođen je 31. marta 1876. godine u vreme Srpsko-turskog rata za oslobođenje južne Srbije. Pošto je Vranje bilo u epicentru ratnih zbivanja, narod ovog kraja postradao je u ratu, pa tako i Borina porodica. Vranje se oslobađalo turskih okova, ali s turskim nasleđem običaja i naravi išlo je mnogo sporije i teže. Tek u drugom ratu 1878. izvojevana je sloboda koja opet nije svima podjednako donela lepši i lagodniji život, a posebno ne Borinim roditeljima, koji zbog tegobnog života umiru mladi. Ulogu staratelja preuzima baba Zlata, koja je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice. Od babe, koju je veoma voleo i poštovao, slušao je mnoge priče o starom Vranju i Vranjancima za vreme turskog vakta, o čemu je kasnije i pisao. U Vranju je završio osnovnu školu i gimnaziju, ali je posle babine smrti morao da proda kuću da bi mogao da finansira dalje obrazovanje. Završava Pravni fakultet u Beogradu.

U časopisu „Zvezda” 1900. objavio je treći čin „Koštane”, ali je stalno govorio da je to delo predodređeno da bude pozorišna igra u četiri čina. Cela drama štampana je 1902. godine u „Srpskom književnom glasniku”, a on je postao jedan od najmlađih srpskih literata koji je svoja dela u ime srpske proze predstavio na međunarodnoj smotri knjiga u Parizu 1904. Roman „Nečista krv” objavljen 1910. godine odmah je proglašen za remek-delo srpske književnosti.

Za vreme rata Stanković je imenovan za poslanika ministarstva vera. Prilikom druge ofanzive na Srbiju 1915. godine ostavlja porodicu u Kraljevu, a on se s vojskom povlači u Niš, sa moštima Stefana Prvovenčanog koje je trebalo da preda Srpskoj patrijaršiji u Peći. U Nišu je napisao dramu „Tašana”, ali je prilikom povlačenja izgubio originalni tekst, što je do kraja života smatrao nenadoknadivim gubitkom.

Njegova poslednja stanica u tom velikom i tragičnom zbegu srpskog naroda bila je Podgorica. Boru su stigli umor, defetizam, strah i briga za ženu i kćerke, pa je u jednom trenutku odustao od daljeg povlačenja s nepokolebivom željom da se vrati najmilijima. Međutim, austrougarska vojska ga zarobljava i kao ratnog zarobljenika internira u Derventu. Iz zatočeništva ga jula 1916. oslobađa njegov predratni kolega Kosta Herman, bivši urednik sarajevskog časopisa „Nada”, a u tom trenutku austrijski guverner okupirane Srbije, i omogućava mu povratak porodici u Beograd.

Porodicu je zatekao u bednom materijalnom stanju, a žena mu se poverila da niko od njegovih uticajnih beogradskih prijatelja nije hteo da im pomogne oko smeštaja i hrane. Iz egzistencijalnih razloga Stanković je prihvatio ponudu austrijskog časnika Milana Ogrizovića da piše za kulturnu rubriku okupacionih „Beogradskih novina”. Zamerio se beogradskim ratnim liferantima i crnoberzijancima koje je u svojim feljtonima kritikovao kao najgori ološ i simbol nehumanosti i nemoralnosti jer su zgrtali bogatstvo i zarađivali na narodnoj nesreći.

Posebno ga je pogodila smrt Petra Kočića, koji je umro kao najveća sirotinja u bolnici za duševne bolesti na Guberevcu, bez prava na „pokojničko odelo i grobno mesto”, zaboravljen od svih. Ovaj tužan događaj opisao je u svom feljtonu „Beogradske šetnje”. Neposredno posle rata našao se na udaru javnog mnjenja, ambicioznih političara i beogradske čaršije zbog saradnje s okupacionim vlastima. Napadali su ga u svim beogradskim novinama, a posebno u članku „U službi neprijatelju – godišnjica od smrti Beogradskih novina”. Međutim, takvi napisi nisu ga slomili. Tim istim novinama u kojima je bio prozvan dao je izjavu: „Na Vaš napad o mome književnom sarađivanju u Beogradskim novinama pod Austrijancima, čast mi je odgovoriti: da kao što sam tada, tako i sada smatram da mi je bila dužnost kao Srbinu da to radim.”

Posle tog njegovog hrabrog i dostojanstvenog čina država mu je oprostila kolaboraciju s okupatorom i 1920. godine ga postavila za činovnika ministarstva prosvete u umetničkom odeljenju, ali ga nije bilo u Jugoslovenskom leksikonu književnika, zbog čega se razočarao.

Novinar Siniša Paunović u knjizi „Pisci izbliza” opisao je svoj poslednji susret sa Stankovićem: „Oklevetan i prezren u posleratnom društvu visoko pozicioniranih antijunaka svojih ratnih feljtona, on, Bora Stanković je patio od bolesti razočarenja koju je pokušavao da uteši sa mnogo alkohola koji je pio tužno konstatujući: ’Zar gori da mi sude, jadan ja!’ O svojem književnom delu i radu je govorio da je nepotpun, nedovršen i nedorečen zbog mnogo izgubljenih radova u ratnim vremenima, ističući da rat ne podnosi umetnost i umetnike – on ih uništava. Rekao je: ’Moja koncepcija umetnosti je prosta. Prvo, umetnost ako ne pokrene neka plemenita osećanja u Vama, nije umetnost. Drugo, umetnost treba da čini da zavolite svoga bližnjeg.’ Na pitanje zašto nije napisao poslednji deo romana ’Tašana’ i zašto to sada ne učini odgovorio je sa setnim osmehom na licu: ’Ti si još mlad, ne razumeš priču o propuštenim životnim prilikama koje ti se samo jednom ili dvaput ukažu u životu. Ukratko, da ti kažem, sine moj, ’ne hvata se ptica kad jednom odleti’.”

Pred smrt Stanković je napisao roman „Gazda Mladen”, objavljen 1928 godine, ali se i on smatra nezavršenim. U aprilu 1924. proslavio je tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva, a pred kraj života družio se sa Stanislavom Vinaverom, Milošem Crnjanskim i Ivom Andrićem. Umro je 22. oktobra 1927. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Miomir Garašanin,

Beograd