Iz pera „Danasa": novinarka priznala postojanje „naše bande" koja bi da guta protivnike

U tekstu objavljenom u rubrici „Crvena tačka“ lista Danas, autorke Lidije Valtner, iznet je niz stavova koji, kada se pažljivo analiziraju, prevazilaze okvir uobičajenog novinarskog komentara i ulaze u domen otvorenog političkog pozicioniranja, sa elementima retorike koja može biti tumačena kao opravdavanje i najavljivanje daljeg radikalizovanja političkog delovanja.

Već sama upotreba sintagme „naša banda“ predstavlja ključni signal za razumevanje suštine teksta. Umesto distance koja se očekuje od novinara, autorka se jasno svrstava u jedan politički i društveni blok, koji ne opisuje neutralno, već ga imenuje interno, gotovo identifikaciono. Takav izbor reči sugeriše postojanje organizovane grupe sa jasno definisanim ciljevima i strategijom delovanja.

Posebno je značajan deo teksta u kojem se navodi da su lokalni izbori pokazali da „naša banda postoji“ i da je „spremna da reaguje i suprotstavi se“, kao i da je „ovoga puta pokazala zube“. Ovakva formulacija predstavlja više od metafore političke borbe. Ona implicira dinamiku konfrontacije u kojoj se suprotna strana ne tretira kao legitiman politički protivnik, već kao objekat koji treba savladati.

Još eksplicitniji je nastavak, u kojem se navodi da na narednim izborima ta ista struktura „mora da bude spremna da proguta protivnika u par zalogaja“. Ovakav jezik, koji pripada sferi agresivne i de-humanizujuće retorike, izlazi iz okvira političke konkurencije i ulazi u prostor u kojem se nasilje, makar i simboličko, normalizuje kao poželjan oblik delovanja.

U tom kontekstu, tekst Lidije Valtner može se čitati kao indikativan primer šireg trenda u delu medijske scene, odustajanja od principa neutralnosti i prelaska u otvoreno aktivističko novinarstvo. Međutim, ono što ovaj slučaj čini posebno problematičnim jeste činjenica da se aktivizam ne zadržava na nivou političkog stava, već se artikuliše kroz jezik koji legitimizuje konfrontaciju i poziva na njenu eskalaciju.

Dodatno, u tekstu se uočava i pokušaj da se rezultati izbora tumače ne kao izraz volje građana, već kao signal za dalje mobilisanje i radikalizaciju sopstvenog bloka. Umesto prihvatanja izborne dinamike kao prostora demokratskog nadmetanja, ona se predstavlja kao privremena faza u procesu koji treba da dovede do konačne dominacije.

Sa stanovišta profesionalnih standarda, ovakva retorika otvara više pitanja nego što daje odgovora. Da li novinar ima pravo da se otvoreno identifikuje sa političkim akterima koje pokriva? Da li je prihvatljivo da se u javni prostor unosi jezik koji podstiče konfrontaciju i potencijalno opravdava nasilje? I gde je granica između slobode izražavanja i odgovornosti za posledice izgovorene reči?

Upravo u tim pitanjima leži suština problema koji ovaj tekst otkriva. Nije reč samo o jednom autorskom stavu, već o simptomatičnom primeru pomeranja medijskog diskursa ka radikalizaciji, u kojem se politički protivnik više ne vidi kao sagovornik, već kao meta koju treba „progutati“.

Takva logika, istorijski posmatrano, nikada nije vodila stabilizaciji društva, već upravo suprotno, produbljivanju podela i eskalaciji konflikta. Zato je ovaj tekst, uprkos tome što je formalno pozicioniran kao kolumna, značajan dokument vremena u kojem nastaje, ali i upozorenje na smer u kojem deo javnog govora ide.