Neubedljivo obrazloženje

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka, 15. novembra – Ne uzimam konstitutivnim narodima pravo da štite svoje interese; moje odluke nisu uperene ni protiv jednog naroda u Bosni i Hercegovini, one su korist svih građana i svih konstitutivnih naroda – reči su kojima je visoki predstavnik međunarodne zajednice Miroslav Lajčak obrazlagao svoju odluku da donese i nametne Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Savetu ministara i Obavezujuću instrukciju za promenu Poslovnika o radu Parlamentarne skupštine BiH.

Poređenjem teksta ranije važećeg i sadašnjeg zakona, lako se dođe do zaključka da je Lajčakovo obrazloženje neubedljivo. Evo i zašto. Prema ranijem Zakonu o Savetu ministara, sednice su se mogle održati samo ako im prisustvuju najmanje po dva ministra iz svakog konstitutivnog naroda. Za usvajanje konačne odluke, koja ne podleže potvrđivanju u Parlamentarnoj skupštini, trebalo je da za nju glasa većina, u kojoj su najmanje po dva predstavnika svakog od tri naroda – Srba, Bošnjaka i Hrvata. Takođe, bilo je propisano da se o svakoj odluci pokuša postići konsenzus.

Nametnutim zakonom Lajčak je iz načina odlučivanja izbrisao pokušaj da se dođe do konsenzusa. Promenio je i odluku o kvorumu – sada se sednica može održati ako joj prisustvuje prosta većina, a za konačnu odluku dovoljno je da u većini bude samo jedan srpski, bošnjački i hrvatski glas.

S obzirom na to da je Savet ministara sastavljen prema formuli da trećinu njegovih članova čine ministri iz Republike Srpske, a dve trećine iz Federacije BiH (bez obaveze da to budu Srbi, Bošnjaci ili Hrvati), malim lukavstvom predstavnici iz Republike Srpske mogli bi da ostanu bez uticaja u ovom organu. Dovoljno bi bilo da bilo koja stranka iz Federacije BiH u Savet ministara izabere "svog" Srbina ili nekog ko bi se izjasnio kao Srbin i da uvek imaju glas neophodan za usvajanje konačnih odluka Saveta ministara.

Tako bi se konstitutivnost srpskog naroda u BiH mogla lakše izigrati nego 1992. godine, kada je održan referendum o samostalnosti i nezavisnosti BiH. Tada su Bošnjaci i Hrvati, na osnovu odluke Skupštine BiH – donesene bez učešća srpskih poslanika, jer nije prihvaćen njihov predlog da se pre raspisivanja referenduma dogovori novo unutrašnje uređenje zemlje – glasali za izdvajanje BiH iz Jugoslavije.

Iako su Srbi bojkotovali referendum na kojem se za samostalnost BiH izjasnilo manje od dve trećine birača, Bošnjaci i Hrvati su proglasili nezavisnost. Takvom odlukom oni su prekršili tadašnji Ustav BiH (odluke donesene na referendumu bile su pravno valjane samo ako za njih glasa najmanje dve trećine birača) i suštinski su doprineli izbijanju troipogodišnjeg građanskog rata.

Da bi se i teoretski izbegla mogućnost preglasavanja legitimnih predstavnika konstitutivnih naroda, Vlada Republike traži da se u Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Savetu ministara doda odredba prema kojoj bi srpski glas u ovom organu bio validan samo ako je glas ministra iz Republike Srpske, a bošnjački i hrvatski ako su glasovi ministara iz Federacije BiH.

Zahtevu Vlade Republike Srpske u prilog ide i činjenica da Srbi čine između tri i četiri procenta stanovništva Federacije BiH, odnosno da su Bošnjaci desetak, a Hrvati oko tri odsto stanovništva Republike Srpske. Na ovnovu ovih podataka sasvim je jasno da Srbin iz Federacije BiH, odnosno Bošnjak ili Hrvat iz Republike Srpske, koji bi, eventualno, bili izabrani u Savet ministara nemaju legitimitet da odlučuju u ime svojih sunarodnika iz drugog entiteta.