Sa­ču­vaj­mo isto­ri­ju Pu­ste re­ke i Boj­ni­ka

I ove go­di­ne Boj­ni­ča­ni i Pu­stu­re­ča­ni po­se­ti­li su Spo­men-gro­blje stre­lja­nih 17 fe­bru­a­ra 1942. i po­lo­ži­li ven­ce i cve­će. Bio je to naj­cr­nji dan u isto­ri­ji Boj­ni­ka i Pu­ste re­ke. Boj­nik je tog da­na za­pa­ljen i sta­nov­ni­ci su stre­lja­ni. Ubi­je­no ih je vi­še od 500, uglav­nom že­ne, de­ca i sta­ri. Ovaj ma­sa­kr pre­ži­ve­lo je de­se­to­ro, uglav­nom de­ca mla­đa od 10 go­di­na. Bio je to je­din­stven slu­čaj da bu­gar­ski oku­pa­to­ri u Sr­bi­ji pri­me­nju­ju ko­lek­tiv­nu ka­znu nad ci­vi­li­ma za pre­te­će gu­bit­ke u bor­bi pro­tiv po­kre­ta ot­po­ra – par­ti­za­na. Na­se­lje je do te­me­lja spa­lje­no, po­šte­đen je sa­mo mlin Va­se Mar­ja­no­vi­ća, valj­da za­to što im je pru­žio od­lič­nu za­šti­tu od par­ti­zan­skog la­kog oruž­ja.

Dva da­na po­sle na­pa­da, oja­ča­na bu­gar­ska je­di­ni­ca blo­ki­ra­la je Boj­nik u ra­nu zo­ru, po­če­la da is­te­ru­je iz ku­ća kom­plet­ne po­ro­di­ce i sa­ku­plja ih kraj ja­me na­sta­le va­đe­njem ze­mlje za pe­če­nje ci­gle. Pri­li­kom pro­la­ska kroz osta­la se­la Bu­ga­ri su uzi­ma­li kme­ta i po dva gra­đa­ni­na da bu­du po­sma­tra­či pri stre­lja­nju, ra­di za­stra­ši­va­nja. Po­ru­ka je bi­la ja­sna: ta­ko će pro­ći i va­ša se­la ako bu­de­te pu­ca­li na na­še voj­ni­ke.

Par da­na po­sle stre­lja­nja bio sam s ocem u mli­nu u Boj­ni­ku. Stra­va i užas! Od Boj­ni­ka su osta­li sa­mo dim­nja­ci zi­da­ni od čvr­stog ma­te­ri­ja­la – je­di­ni do­kaz da su tu ži­ve­li lju­di – i psi ko­ji su se šu­nja­li po zga­ri­štu. Is­pred mli­na uli­com su pro­la­zi­le sa­o­ni­ce na­to­va­re­ne le­še­vi­ma ko­je su ro­đa­ci stre­lja­nih no­si­li na gro­blje da ih ta­mo sa­hra­ne. Bio je to stra­šan do­ži­vljaj za me­ne, ta­da dva­na­e­sto­go­di­šnja­ka.

Pu­sta re­ka je bi­la u šo­ku, sta­nov­ni­ci i ak­tiv­ni par­ti­zan­ski bor­ci, ali sa­mo na­krat­ko. Ot­por je buk­nuo no­vom sna­gom. Ra­dan pla­ni­na u Pu­stoj re­ci i Ja­stre­bac u To­pli­ci bi­li su cen­tri oku­plja­nja i for­mi­ra­nja no­vih od­re­da i bri­ga­da. Ok­to­bra 1943. u se­lu Ob­ra­žda pod Ra­da­nom for­mi­ra­na je Pr­va ju­žno­mo­rav­ska bri­ga­da, kao re­gu­lar­na voj­na je­di­ni­ca, dru­ga bri­ga­da po re­du for­mi­ra­nja, sa­mo dva dan po­sle Pr­ve šu­ma­dij­ske bri­ga­de na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske u Sr­bi­ji.

Ju­na 1944. iz Boj­ni­ka je us­po­sta­vlje­na di­rekt­na va­zdu­ho­plov­na ve­za sa sa­ve­zni­ci­ma u Ita­li­ji (Ba­ri). Avi­o­ni-tran­spor­te­ri do­no­si­li su oruž­je i voj­nu opre­mu, a u po­vrat­ku no­si­li te­ške ra­nje­ni­ke. Od ju­la 1944. srp­sko voj­no i po­li­tič­ko ru­ko­vod­stvo je na Ra­da­nu. Pra­vlje­ni su pla­no­vi za su­sret sa Cr­ve­nom ar­mi­jom i ko­nač­no oslo­bo­đe­nje Se­o­bre­da.

Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta do­sta je pi­sa­no o slo­bo­dar­skoj Pu­stoj re­ci i bu­gar­skom ma­sa­kru, kao i o tra­ge­di­ji i uče­šću Pu­sto­re­ča­na u oslo­bo­di­lač­kim ra­to­vi­ma (To­plič­ki usta­nak) 1917. Od­lu­ka o ustan­ku u se­lu Obi­li­ću, pr­vi oru­ža­ni su­kob ne­da­le­ko od Boj­ni­ka. Dru­gi pe­ša­dij­ski gvo­zde­ni luk. Po­dig­nu­to je vi­še mo­nu­men­tal­nih spo­me­ni­ka, po­sta­vlje­na su spo­men-obe­lež­ja. U Boj­ni­ku, ko­lek­tiv­noj žr­tvi stre­lja­nih po­dig­nut je mo­nu­men­tal­ni spo­me­nik na Spo­men-gro­blju, rad va­ja­ra Ota Lo­ga. Mno­gi zna­čaj­ni do­ku­men­ti to­kom vre­me­na su ne­sta­li ili su ne­pot­pu­no za­be­le­že­ni. Do da­na da­na­šnjeg ni­je utvr­đen ta­čan broj stre­lja­ne de­ce, ne zna se ni broj stre­lja­nih sta­ri­jih lju­di. Da bi se pro­šlost spa­sla od za­bo­ra­va mo­ra da se ču­va, šti­ti. A to mo­gu sa­mo spe­ci­ja­li­zo­va­ne usta­no­ve (mu­ze­ji). Zbog to­ga pred­la­žem da se na ni­vou skup­šti­ne Op­šti­ne Boj­nik utvr­de oprav­da­nost i po­tre­ba za osni­va­njem mu­zej­ske zbir­ke, kao i je­di­ni­ce re­gi­o­nal­nog Na­rod­nog mu­ze­ja iz Le­skov­ca. Pre ko­nač­ne od­lu­ke tre­ba­lo bi za­tra­ži­ti mi­šlje­nje or­ga­ni­za­ci­ja na ni­vou op­šti­ne (bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je, ško­la, po­je­din­ci, tu­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je, pro­fe­so­ri, rat­ni ofi­ci­ri).

S ovim pred­lo­gom upo­znao sam ne­ke pro­fe­so­re isto­ri­je iz Pu­ste re­ke i ku­sto­sa Na­rod­nog mu­ze­ja Vla­di­mi­ra Pe­tro­vi­ća. Svi su sa­gla­sni sa otva­ra­njem mu­zej­ske zbir­ke, ve­ći­na sma­tra da je to tre­ba­lo uči­ni­ti mno­go ra­ni­je. Po­što je reč o eko­nom­ski ne­do­volj­no raz­vi­je­noj op­šti­ni, pred­ra­čun za su­fi­nan­si­ra­nje zbir­ke tre­ba pod­ne­ti slu­žbi za fi­nan­si­ra­nje mu­zej­ske de­lat­no­sti, i to u te­ku­ćoj go­di­ni, pre raz­ma­tra­nja pred­ra­ču­na bu­dže­ta za sle­de­ću go­di­nu. Osni­vač­ki pe­ri­od tra­jao bi naj­ma­nje dve go­di­ne od odo­bra­va­nja sred­sta­va. Op­šti­na bi obez­be­di­la pro­stor do 100 kva­drat­nih me­ta­ra (dve pro­sto­ri­je) za stal­nu iz­lo­žbu eks­po­na­ta i ču­va­nje mu­zej­skih pred­me­ta. Rad­ni na­ziv mu­zej­ske je­di­ni­ce bio bi Pu­sta re­ka i Boj­nik u 19. i 20. ve­ku.

Do­bro­sav Ilić,

No­vi Sad