Rat u Iranu, drugi mesec

Rat SAD i Izraela sa Iranom je ušao u drugi mesec i čini se da ulazi u neku vrstu rutine iako je očigledno da su sve direktno i indirektno uključene strane zainteresovane da se što pre obustave ratna dejstva.

To će biti jako teško, čak i ako se neki razgovori već sada vode između američkih i iranskih zvaničnika.

Zalivske zemlje koje su direktno snažno pogođene ovim ratom šalju pomirljive poruke koje podrazumevaju potrebu za koegzistencijom sa Iranom. S druge strane su Izrael, u kojem postoji jasan konsenzus da egzistencijalnu pretnju njihovoj državi i jevrejskom narodu u vidu iranskog režima treba eliminisati bez kompromisa, i Trampova administracija, od koje se očekuje brza i efikasna pobeda kao u slučaju eliminacije Sulejmanija 2020. godine i operacije hvatanja Madura u Venecueli u januaru ove godine.

Što vreme bude više prolazilo, biće više glasova u SAD koji se protive ovakvoj vrsti intervencije i potencijalnom dugotrajnom ratu sa nesagledivim posledicama po budžet, ljudske živote i američku reputaciju na međunarodnom planu. Treba napomenuti da je dobar deo kako demokratskog, tako i republikanskog establišmenta, posebno u Kongresu, bio protiv ove intervencije, a posebno što Kongres nije raspravljao i glasao o ovoj odluci.

S druge strane, na medijskom planu Amerika je napravila slične greške koje je Izrael pravio posle pokolja koji je izveo Hamas 7. 10. 2023. godine, te je ostavila puno prostora za dezinformacije, simpatije dobrog dela međunarodne javnosti prema Iranu i rezervisanost partnera iz Evrope i NATO-a.

Poslednjih godina oblast informisanja pojavila se kao sve važnija arena globalne utakmice. Stoga je ruski rat protiv Ukrajine propraćen pravom poplavom dezinformacija osmišljenih da se poseje nered na Zapadu i izazovu simpatije za ciljeve Moskve među zemljama globalnog Juga. Narativni rat takođe je odigrao veliku ulogu u nedavnom sukobu u Gazi, gde je teroristička organizacija Hamas vešto uhvatila – a zatim oblikovala – globalni narativ.

Ista dinamika vidljiva je i s Iranom. Rat je oslobodio bujicu dezinformacija i izmišljenog sadržaja putem kojeg iranski režim (i njegovi partneri) nastoje da preoblikuju popularne percepcije o ratu i sopstvenoj vojnoj aktivnosti i moći.

Do sada su Sjedinjene Države učinile malo kako bi se suprotstavile tim dezinformacijama i to je veliki propust.

Iranski klerikalni režim dugo je smatrao svoj strateški položaj na vrhu Ormuskog moreuza, kroz koji teče petina svetske energije ključnim geopolitičkim oružjem. Stoga ne čudi da Islamska Republika sada pokušava da manipuliše regionalnom energetskom slikom u svoju korist. Pripadnici režima pretili su zatvaranjem tankerskog prometa kroz moreuz, upozorili da bi plovni put mogao postati neplovni i hvalili se time da su strani brodovi u kontinuiranoj opasnosti. Sve je to imalo željeni učinak, a informativni kanali i platforme društvenih medija sada su preplavljeni komentarima o katastrofalnim učincima koje bi takvi poremećaji mogli imati na svetsko energetsko tržište.

Stvarna slika je znatno manje strašna. U nedavnoj analizi Arijel Koen iz Atlantskog saveta detaljno opisuje da su cene nafte u poslednjoj četvrtini veka dosegle vrhunac 2008. godine, kada je nafta dosegla 147 dolara po barelu – što je ekvivalentno otprilike 223 dolara po barelu u današnjim dolarima. Trenutne cene nisu ni blizu tim nivoima. Štaviše, u poslednjih nekoliko decenija regionalni proizvođači poput Saudijske Arabije i UAE uveli su zaobilazna rešenja kako bi održali protok regionalne nafte u slučaju poremećaja prometa kroz Ormuz. Nadalje, Koen napominje da drugi moćni proizvođači nafte (poput Nigerije i Azerbejdžana) imaju sposobnost da povećaju kapacitete na tržištu, čime pomažu u nadoknađivanju gubitaka iz moreuza.

Sve to pomaže da se objasni zašto Bela kuća do sada deluje relativno optimistično u pogledu globalne energetske slike. Ništa od toga ne znači da je energetska dimenzija trenutnog sukoba beznačajna; daleko od toga, ali nije razlog ni za preteranu paniku.

Veliki deo medijskog izveštavanja o trenutnom ratu prikazao ga je prvenstveno kao bilateralni sukob između Vašingtona i Teherana – ili, najviše, kao trilateralni sukob u koji je uključen i Izrael. U stvarnosti, sukob je međunarodni. Iran je nastavio da gađa svoje susede dronovima i raketama u pokušaju da ih navede da lobiraju u Vašingtonu da povuče svoju vojnu kampanju. Ono što se događa s Iranom ima ogromne implikacije i na Rusiju i na Kinu, s kojima je Islamska Republika poslednjih godina uspostavila bliske strateške veze.

Kina je posebno postala ekonomski spas za iranski režim. Oko 90 posto iranske sirove nafte sada teče u NR Kinu, što kinesko tržište čini nezamenljivim za Iran. Ali zavisnost je dvosmerna. Kina je možda manje zavisna od Irana konkretno, ali je uveliko zavisna od regiona u celini, koji kumulativno obezbeđuje više od polovine ukupnog uvoza nafte.

Pre sukoba, NR Kina je dnevno dobijala oko 5,35 miliona barela nafte preko Ormuskog moreuza. Izbijanjem neprijateljstava taj broj naglo pada. Peking sada dobija samo jednu petinu te ukupne količine (1,22 miliona barela dnevno), jer trenutno samo iranski brodovi slobodno prolaze kroz moreuz.

Kina se sada bori da to kompenzuje uključujući preusmeravanje tankera u Crveno more. Ipak, duboka zavisnost Pekinga od bliskoistočne sirove nafte predstavlja značajnu tačku uticaja – posebno ako Vašington uspe da stekne veću kontrolu nad protokom energije kroz moreuz.

Pored navedenih geopolitičkih i geostrateških razloga američke i izraelske intervencije na Iran postoji i kulturološki aspekt koji podrazumeva tezu da Tramp i njegova administracija zajedno sa izraelskim saveznicima brane judeohrišćansku kulturu i civilizaciju.

Iza tih razlika leži dublja stvarnost. Uprkos životu u onome što se često opisuje kao sekularno doba, religija ostaje duboko ukorenjena u političkom životu, posebno u trenucima krize. Kada izbije rat, vođe se i dalje okreću molitvi, traže božansko vođstvo i oblikuju svoje odluke u moralne i teološke okvire. U ratnim vremenima, sama strategija retko zadovoljava društva koja traže smisao. Molitva, moralni jezik i apeli na božanski sud i dalje oblikuju način na koji se ratovi shvataju i opravdavaju. Sukob s Iranom stoga se vodi ne samo na bojnom polju već i u sferi moralnog i religijskog tumačenja.

Čak i u doba naprednog oružja i sekularnih institucija, mnoge od najvažnijih svetskih odluka i dalje se donose i shvataju pod božjom senkom.

Jedna od specifičnosti ove Trampove administracije je da je religijski aspekt osetno ojačao i na institucionalnom planu. Odmah na početku mandata Tramp je osnovao „Fejt ofis” na čelu sa Paulom Vajt, koja je oficijelno savetnik predsednika SAD, ali i njegov duhovni savetnik. Takođe se osniva i Komsija za religijske slobode i imenuje se „ambassador-at-large” u Stejt departmentu zadužen za verske slobode na međunarodnom nivou i tu funkciju obavlja nekadašnji uticajni kongresmen Mark Voker.

Kod nas je primetno, a posebno u mejnstrim medijima, veliko nerazumevanje ovakve orijentacije Trampove administracije, pa je nekada čak i predmet ismevanja kako od strane novinara, tako i većine analitičara. To pokazuje fundamentalno nepoznavanje američke kulture, a posebno i dalje vrlo snažnog uticaja religije na američko društvo. Posebno je ovo značajno zbog senzibiliteta i dubljeg razumevanja ove administracije položaja Srba na Kosovu i Metohiji, koji su proganjani i izloženi modernom aparthejdu velikim delom i zato što su hrišćani, a najveći problem ove administracije u Prištini upravo je to što je nemoguće izbrisati hrišćansku kulturnu, religijsku i istorijsku baštinu na KiM.

Zvanična politika naše zemlje implicira neutralnost kada je reč o ovom sukobu, ali i kontinuitetu saradnje sa Izraelom i Amerikom u oblasti odbrane i naoružanja.

Interesantno je da veliki broj medija, analitičara, čak i političara podržava Iran u ovom sukobu, što je racionalno vrlo teško objasniti.

Srbija je kulturološki i vrednosno bliska Americi i Izraelu, a saradnja na ekonomskom, tehnološkom i vojnom planu je na prilično visokom nivou.

U vrlo složenim globalnim geopolitičkim odnosima, ali regionalnoj konstelaciji odnosa, strateška saradnja sa Izraelom i Amerikom je od vitalnog značaja za nacionalnu bezbednost naše zemlje.

Nažalost, sve češće kršenje i suspendovanje međunarodnog javnog prava i principa dovodi nas u poziciju realnih bezbednosnih rizika koji podrazumevaju ozbiljan strateški pristup, ali i dostupnost energenata, novih tehnologija, sofisticiranog naoružanja, uz nove investicije i jačanje ekonomije.

Ovo vreme jednostavno traži snažne i odlučne lidere, kao i ozbiljno i strateško liderstvo. Srbija ga ima za razliku od većine evropskih zemalja i vreme je da određeni deo ljudi shvati da ovo nije vreme za unutrašnje prevrate i veštačko izazivanje destabilizacije države, već vreme koje zahteva punu pozornost i odgovornost svakog građanina ove zemlje. Ono što Vučić radi na geopolitičkom planu jednostavno funkcioniše i zahteva punu podršku za diplomatiju koja je obezbedila mir i ekonomski prosperitet u ovako turbulentnom ambijentu.

*Predsednik Kongresa srpsko-američkog prijateljstva  

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista