Mlako i da se nada podgreje

Dok su se neke reprezentacije borile da u poslednji čas izbore mesto na  ovogodišnjem Svetskom prvenstvu (SAD, Kanada i Meksiko, 11. jun – 19. jul) Srbija je bila među onima, koje su poslužile selekcijama s već obezbeđenom vizom da počnu da se spremaju za put. U petak je naš tim izgubio u Viljarealu od Španije, evropskog prvaka, s 3:0, a u utorak je savladao u Bačkoj Topoli Saudijsku Arabiju s 2:1.

Verovatno niko nije ni očekivao drugačije ishode. Španci su svetska velesila, pa, mada u fudbalu nikad ne može ništa da se tvrdi, svaki drugačiji rezultat sem njihove pobede bio bi veliko iznenađenje. Saudijci su, bez potcenjivanja, ispod te visine, ali mogu da budu i više od tvrdog oraha (na prošlom Svetskom prvenstvu su pobedili budućeg šampiona Argentinu, ali ipak nisu prošli dalje).

Što se nas tiče okršaji s dva potpuno različita suparnika, s dva drugačija shvatanja fudbala, mogli su da daju uvid u naše mogućnosti. Goli rezultat se, dabome, upisuje i pamti, ali sada nam se pružala prilika da takmičarski neopterećeni razgrnemo prašinu s onoga što je ostalo od našeg temelja i šta bismo mogli najpre da počnemo da gradimo kako nas opet neke kvalifikacije ne bi oduvale u zaborav.

Mi smo zapostavili tu mogućnost. Niti smo pokušali da budemo David protiv Golijata, makar čvrgu da mu udarimo, niti smo protiv učesnika Svetskog prvenstva, ali jednog od skromnijih, raširili krila da, zbog onoga što nam prekosutra predstoji, vidimo koliko trenutno možemo da uzletimo. Da su to bile takmičarske utakmice isto bismo se, verovatno, poneli.

Za razliku od dvoboja sa Španijom protiv Saudijske Arabije je lopta bila mnogo više kod nas. Pitanje je da li smo mi na to naterali gosta ili je takvo bilo njegovo opredeljenje. Kada smo preokrenuli rezultat i poveli slika na terenu se promenila: naši su se povukli, a Saudijci su se mučili da organizuju igru.

Nema sumnje da smo gol primili spletom nesrećnih okolnosti. Međutim, to nipošto ne bi trebalo da izbrišemo, nego da ga krupnim slovima upišemo u važne pouke. Lopta je s desnog krila vraćena beku, a on ju je, s protivničke polovine, uputio „na sigurno” – ka našem zadnjem redu. Adresa nije bila tačna, „pošiljke” se dokopao protivnički napadač i doslovno prošetao preko naše polovine i ušetao s loptom u mrežu.

To vraćanje lopte je postalo samo sebi svrha. Umesto da se s aut-linije, recimo, lopta ubaci pred protivnički kazneni prostor, pa možda nešto i bude, ni iz čega se pruža protivniku šansa da nam zaprži čorbu.

Naša stara boljka, protiv koje, na žalost, ne tražimo melem je srednji red. U našem fudbalu ne da ne stvaramo, nego i ne pokušavamo, da „proizvodimo” fudbalere, koji će da igraju, a to znači da imaju ideju da naprave šansu, da u njihovim nogama lopta bude na sigurnom, da mogu neumorno da „oru” svih 90 minuta, a ako treba i duže, da pucaju kao iz topa ili ne tako jako, ali tačno...

Ono što se videlo protiv Saudijske Arabije (o onome prikazanom protiv Španije suvišno je da se liju suze) je mlako da nam podgreje nadu. Istina, može da se desi da nam se posreći nekad, ali na zaradu na lutriji ne treba ozbiljno da se računa.

Pavlović, štoper, zablistao je svojim „makazicama” kad je izjednačio. To je potvrda da treba, pa i sa previše optimizma, da se pokušava nešto napadački. Mitrović je postigao pobedonosni gol na svoj način: glavom iz kaznenog prostora. U oba slučaja pogoci su postignuti posle centaršuteva. Da je lopta dodavana unazad, najbližem saigraču, ne bismo imali čemu da se obradujemo.

Pred Paunovićem je vrlo težak zadatak kao što je bio i pred njegovim prethodnicima. Oni, na žalost, nisu imali odlučnosti da stanu pred maticu i da pokušaju da njen tok promene. I naš fudbal je ponovo ponornica. Razume se, ima i vedrijeg viđenja, neka su i po, što bi se reklo, službenoj dužnosti, ali neophodna je nemilosrdna samokritika da konačno popravimo ono zbog čega nam se kola raspadnu nasred druma i na pola puta.

Bolje sutra može da nam nagoveštava baš sad ostvaren plasman omladinaca na Evropsko prvenstvo i kadeta na Svetski šampionat. To jeste u ovim okolnostima uspeh, možda čak i veliki, ali čim to tako shvatamo daleko smo od konačnog cilja. Učešće na takvim takmičenjima ne bi trebalo da doživljavamo kao svež planinski vazduh u našim plućima. To mora da bude naše uobičajeno disanje, a da nas opijaju medalje.

Ovi rezultati fudbalera do 17 i 19 godina starosti su dva gutljaja soka od još nezrelog voća. Ono treba samo da zapoji igrače, koji će već sutra ili prekosutra tehnički, fizički, mentalno, psihički, u svakom smislu, da budu kadri da obaraju na obe plećke takmace na najvećim turnirima.

Pitanje je da li imamo trenere i ostale stručnjake, koji će od njih da izvajaju remek-dela. U te učitelje treba da se ulaže, ti još zeleni pupoljci treba da budu izvučeni iz zapećka i izloženi na svetlo... Dok mi takve voćke držimo u zavetrini u drugim rasadnicima takve sorte same odolevaju vetrovima i postaju asovi.

Nemoguće je da su kod nas presušili potoci talenata. Nevolja je što se oni kanališu pre nego što se razliju u moćne reke, što se ne podstiče njihovo žuborenje, zapljuskivanje obala, to jest driblanje, šutiranje, igranje unapred, nego se ograničavaju raznim taktičkim i kojekakvim još branama. Španija je pustila mlade da igraju i, bez zvezda iz, recimo Reala u kome suštinski i nema Španaca, oni su se razigrali. Paunović će teško od starih igrača, s ožiljcima iz mnogobrojnih bitaka, koje se, uglavnom, nisu završile slavno po nas, da dobije buduće ratove. Isto tako i strategija mora da bude izmenjena, da se junački zameće kavga i s najjačima, a ne da se izbegava čačkanje mečke. S takvom neodlučnošću se uvek izvuče deblji kraj i susreti, kakvi su bili sa Španijom i Saudijskom Arabijom, a i oni koji slede u protivnom će samo da budu hronološki notirani bez neke vajde.