Mi u očima drugih

Od našeg specijalnog izveštača
Berlin, 8. februara – Festival je praktično tek počeo, a na osnovu serijala dosad viđenih filmova lako je zaključiti da čelnik Berlinala Diter Koslik „puca” iz sveg raspoloživog oružja.

Samo otvaranje festivala, sa filmom „Međunarodna zavera” Toma Tikvera, pokazalo se kao ziheraško: visokobudžetski nemačko-američki triler sa potpisom Toma Tikvera, jednog od najvoljenijih nemačkih reditelja srednje generacije, sa velikim zvezdama kao što su Klajv Oven i Naomi Vots – i Koslik je obezbedio ogromnu gužvu, ciku i vrisku na pozamašnom prostoru ispred i u Berlinale Palstu, uz svedočenje više stotina kamera u direktnom prenosu. Tako je 59. Berlinski festival mogao da počne u očekivano velikom stilu.

Kada su pred kamerama prodefilovali svi kojima su kamere i bile namenjene, i kada su se ugasila svetla, sa velikog ekrana je izašlo nešto što se u najkraćem može opisati kao „krčkanje evro-pudinga u kuhinji američkog studija”. Inicijalno, „Međunarodna zavera” izgleda kao vežba pred rođenje serijala filmova o Džejsonu Bornu, u stilu trilera Le Karea, ali za generacije stasale posle pada Berlinskog zida. Sve u svemu, filmska priča o dvostrukoj igri bankara i prljavim finansijskim igrama koje su i dovele do najnovije svetske ekonomske krize, ne dobacuje predaleko, što je samo još jedan od dokaza da ni od nemačkog filma Holivud ne biva. Dobar nauk i za naše mlade reditelje koji će ovaj film uskoro videti na beogradskom Festu.

U skladu sa davno stečenom reputacijom politički angažovanog i provokativnog festivala, Berlinale je nastavljeno (takođe van konkurencije) i svečanom projekcijom „Čitača” Stivena Daldrija, ekranizacijom istoimene knjige Bernharda Šlinka, filmom koji je već osvojio „Zlatne globuse” i nominacije za Oskara. Uzbudljiva drama iz nacističke ere i holokausta uzbudila je neke nove generacije nemačke publike, a ovaj intrigantni psihološki portret zločinke Hane Šmic (izvrsna Kejt Vinslet), odabran je za otvaranje beogradskog Festa 20. februara...

Već prvi festivalski dani u Berlinu pokazali su i da su „zločesti Srbi” veoma inspirativni i za evropske koprodukcijske filmove. U takmičarskom programu viđena je „Oluja” Hansa Kristijana Šmida, jednog od najprominentnijih nemačkih reditelja mlađe generacije („Udaljena svetlost”, „Rekvijem”). Naravno, nije reč o hrvatskoj operaciji „Oluja” i njenim tragičnim posledicama, već o priči u kojoj britanska glumica Keri Foks igra hašku istražiteljku, a Anamarija Marinka, zvezda filma Kristijana Munđiua „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana” – mladu Bosanku (?) koja živi u Berlinu i koja pristaje da svedoči u Hagu protiv srpskog ratnog zločinca (!). Suočena sa tenzijom između interesa međunarodne politike i pritisaka srpskih nacionalista, haška istražiteljka će otkriti da njeni oponenti nisu samo oni koji sede na optuženičkoj klupi. Omaž Karli del Ponte i njenim „teškim mukama”? U filmu englesko-nemačko-bosansko-srpske koprodukcije, u ulogama Srba znatan je broj hrvatskih glumaca: Dražen Kun (glavni osumnjičeni), Leon Lučev, Tarik Filipović, Krešimir Mikić...

U debitantskom francuskom filmu „Ljudski zoo(vrt)” danske autorke Rije Rasmusen, s kojim je pompezno otvoren program Panorama, u priči o devojci Adriji sa Kosova (polu-Albanka, polu-Srpkinja) koja burno živi u Marseju uz stalno proganjanje duhova iz prošlosti, srpske brutalce igraju Nikola Đuričko, Vojin Ćetković i Branislav Lečić. Film koji počinje kao ozbiljna politička drama o ratnim zločinima i ilegalnoj imigraciji na zapad, veoma brzo se pretvara u triler sa velikim brojem scena eksplicitnog seksa. Ukratko, „Ljudski zoo” je neverovatna mešavina citata iz „Lorninog ćutanja”, „Nikite” i „Fam fatal”. Jednostavno, Rije Rasmunsen je na svoja nejaka debitantska pleća natovarila previše: ona je i scenaristkinja i rediteljka i montažerka i glavna glumica (tumači lik Adrije). Namera joj je bila poštena – da dočara horor onoga što zapadnjaci uobičajeno nazivaju balkanskom krizom, ali je rezultat slab – nije odmakla mnogo od uobičajenih stereotipa o „zločestim Srbima”...