Ko zaista obesmišljava NATO

Jelena Milić*

Met Mikelsen, Nataša Bekvalac, Hamlet i Šredingerova mačka suočavali su se s egzistencijalnim dilemama. Piti ili ne piti, ustati ili odustati, dal’ sam došla il’ sam pošla, biti ili ne biti, da li sam u kutiji ili nisam... Trampove aktuelne dileme efemerne su u poređenju, ali teraju i druge u NATO-u i bliske njemu da se pitaju podržati ga ili ne. Posledice njihovih dilema, vidi se i po krizi u Ormuzu, jesu globalne. Pregovaram – ne pregovaram. Napašću – neću napasti ostrvo Karg. Iskrcavam marince – ne iskrcavam ih. Daću – ne dam mu baze za korišćenje. Poslaću mu trupe za pomoć – naši vojnici ne idu u ofanzivne akcije.

Reklo bi se, blažene Španija i Francuska, čijeg se NE Trampu oko korišćenja njihovih baza ni Tito ne bi postideo. Poljski razlog za odbijanje do pre nekoliko meseci bio bi Amerima uverljiv – sve nam treba protiv Rusije. Ovih dana, pošto su čuli „Grenland je naš”, a od napada na Iran i da to „nije Evropski rat” i „nije misija NATO-a”, Tramp i Rubio su skoro rešili dilemu da li je Ukrajina njihov rat ili ne. Među nama plavušama u geopolitici više se ne govori toliko o dodeli Oskara, već o tome da li nešto spada pod Član 5 NATO-a ili ne, da li je pitanje bilateralnih sporazuma među saveznicima ili dovodi u pitanje opstanak NATO-a. Pronicljive za modne trendove, u moru ovih dilema ipak smo uočile jednu stvar – print sezone su tufnice.

Ostrva Svalbard i Čago arhipelaga, Grenland, baze „Rota” i „Sijonela”, Ormuz, ostrvo Tri milje (toliko je dugačko). NATO saveznici su u teškim raspravama oko fizički malih, ali globalno relevantnih geostrateških tačaka, koje se tiču Američke ili NATO projekcije moći. A to otvara poplavu novih dilema. Logistika je još i jednostavna. „Ramštajn” mi, između ostalog, treba i da iz Evrope mogu da letim na Bliski istok ili u Afriku. „Rota” isto. O bazi „Dijego Garsija”, koju je odmetnuti Starmer naumio da baš sada vrati Mauricijusu, da ne govorimo. Pogađate gde i zašto je nosač „Tripoli” svratio na putu iz Japana do Bliskog istoka, na koji je stigao pre neki dan. Američka moć se u napadu na Iran projektovala odakle, ali i koliko meta se može pogoditi skoro istovremeno, zahvaljujući upotrebi modela veštačke inteligencije. Da bi ih razvili, industriji su potrebna hladna ostrva za ogromne data centre ili astronomski relevantna, poput Svalbarda, za usmeravanje signala iz svemira u optičke kablove, najgušće položene po okeanima oko tih par tufnica u Atlantiku i Severnom moru. Za centre je potrebna ogromna količina energije, pa privatne VI kompanije kupuju svoje nuklearke. „Majkrosoft” ponovo otvara nuklearni reaktor „Junit 1” na čuvenom pensilvanijskom ostrvu Tri milje. Otvaranje nuklearke na tačkici američkog tla na osnovu sporazuma administracije i privatne kompanije takođe utiče na projekciju američke moći u 21. veku, što pratimo u sudskom sporu kompanije „Antropik” (ona koja ne bi da njeni modeli sami odlučuju o sudbini iranskih devojčica) s Trampom i Hegsetom. Savezniče, koristiš „Antropik” koji sam ja obeležio kao pretnju u lancu snabdevanja? Sad mi tek sinu, mene će Tramp iz NATO-a izbaciti, istraživanja za ovaj tekst radim i pomoću „Antropikovog” „kloda”.

Nekad se nije postavljalo pitanje ko je koga prvi napao – pošalješ emisara i najaviš. S globalnim uticajem terorističkih napada, razvojem saobraćaja i telekomunikacija, mnoštvom infrastrukture koja ima dualnu (civilno-vojnu) upotrebu, svet je sve češće u dilemama ko je koga prvi napao i zašto. Da li je Tramp samovoljno krenuo u Iran, zbog Nobela, Epstajna ili tako nečega, ili je napad zakasneli odgovor na višedecenijske napade Irana na američke civile, diplomate, vojnike i infrastrukturu? Ovde smo delom dekonstruisali mit o „velikoj” ulozi Amerikanaca u padu Mosadekovog režima 1953. godine. Mule su učestvovale u tome. Koje su tačno razloge imale da od dolaska na vlast 1979. godine do sada non-stop pumpaju „smrt Americi” i organizuju kontinuiranu seriju napada na američke interese?

U novembru 1979. godine iranski studenti, uz podršku režima, zauzeli su američku ambasadu u Teheranu i držali 66 Amerikanaca kao taoce 444 dana. U aprilu 1983. godine u bombaškom napadu na američku ambasadu u Bejrutu ubijeno je 17 Amerikanaca. Oktobra 1983. godine kamion-ubica napao je bazu marinaca u Bejrutu, gde je ubijeno 220 marinaca, što je bio najsmrtonosniji napad na američke vojne snage od Drugog svetskog rata. U martu 1984. godine Garda i Hezbolah oteli su i ubili šefa CIA u Bejrutu. Septembra 1984. Hezbolah je ubio dva američka vojnika u napadu na ambasadu u Bejrutu. U junu 1996. godine Hezbolah el Hidžaz detonirao je kamion-bombu pored stambenog kompleksa za američke vazduhoplovne snage u Saudijskoj Arabiji. Poginulo 19 američkih vojnika, ranjeno skoro 500. Tokom februara i marta 1996. godine Hamasove bombe ubijaju tri Amerikanca u Jerusalimu, ranjavaju još troje, a u martu u napadu u Tel Avivu ubijaju još dva Amerikanca. U avgustu 1998. godine Al Kaida, uz logistiku Hezbolaha, bombardovala je američke ambasade u Keniji i Tanzaniji. Poginule su 224 osobe, od kojih 12 Amerikanaca. Avgusta 2001. Hamasov bombaš samoubica uništio je piceriju u Jerusalimu i tom prilikom su ubijena tri Amerikanca.

Al Kaida 11. septembra 2001. godine ubija 3.000 Amerikanaca na američkom tlu. Komisija za 11. septembar zaključila je da nema dokaza da su Iran ili Hezbolah bili upoznati sa specifičnim detaljima plana ovog napada, niti da su pružili direktnu operativnu podršku. Istovremeno, komisija je dokumentovala da su u 1991. ili 1992. operativci Al Kaide i iranskih službi u Sudanu postigli neformalni dogovor o saradnji, uključujući obuku za akcije usmerene „primarno protiv Izraela i SAD”. Stariji operativci Al Kaide putovali su u Iran na obuku iz upotrebe eksploziva, a u jesen 1993. delegacija je otišla u Beka dolinu u Libanu na dodatnu obuku. Od 1996, kada se Bin Laden preselio u Avganistan, iranski granični zvaničnici dobijali su instrukcije da ne stavljaju pečate u pasoše poznatih operativaca Al Kaide, posebno saudijskih državljana, kako bi sprečili trag koji bi podigao sumnju pri ulasku u SAD. Komisija je utvrdila da postoje dokazi da je između osam i 10 od 14 saudijskih otmičara putovalo kroz Iran između oktobra 2000. i februara 2001. godine. Komisija je utvrdila da postoje posredni dokazi da su stariji operativci Hezbolaha pratili kretanje nekih budućih otmičara pri ulasku u Iran u novembru 2000. godine. Izveštaj eksplicitno navodi da je veza Irana i Hezbolaha s Al Kaidom „demonstrirala da šiitsko-sunitska podela ne mora nužno da bude nepremostiva prepreka za saradnju u terorističkim operacijama”.

Ne mora se biti vaša plavuša ili Ana Vintur da bi se već uočio trend koji se drži bolje od male crne haljine. Rubijeva frustracija postaje jasnija, a odgovor na to ko tačno obesmišljava NATO mnogo mutniji. „Ako smo dostigli tačku gde NATO znači da ne više ne možemo da koristimo te baze za odbranu američkih interesa, onda je NATO jednosmerna ulica. Onda se NATO svodi na to da mi imamo trupe u Evropi da bismo branili Evropu. Ali kad nam je potrebna njihova pomoć, ne tražimo od njih da izvode vazdušne udare, kada tražimo da nam dozvole da koristimo njihove baze, odgovor je – ne. Zašto imamo sve te američke snage stacionirane u regionu ako u momentu kad nam je to potrebno nećemo moći da koristimo te baze? Nema sumnje da ćemo, nažalost, nakon što ovaj sukob bude završen, morati da revidiramo taj odnos. Moraćemo da revidiramo vrednost NATO-a za našu zemlju. Na kraju krajeva, to je predsednička odluka.”

Spisak od 2001. godine naovamo takođe je impresivan. Nastavak u sledećem tekstu.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek uređivačku politiku lista