Za nove generacije laptop postaje važniji od lopte

Predrag Vraneš*

Deca to osećaju. I prvi put u modernoj istoriji sport ima ozbiljnog konkurenta za pažnju mladih. Fudbal, košarka i tenis bili su mesta gde se stvarala slava, gde su se merili snovi, gde su roditelji ulagali vreme, novac i ambicije. Sport je bio globalni jezik i moćan generator društvenog prestiža. A onda se pojavila veštačka inteligencija.

U jednom nedavno objavljenom i veoma viralnom eseju „Nešto veliko se dešava”, sa preko 80 miliona pregleda, preduzetnik i izvršni direktor kompanije iz oblasti veštačke inteligencije Met Šumer upozorava da se tehnološka revolucija već dogodila, ali da je većina ljudi još ne razume. Posebno je značajna njegova poruka da bi trebalo iznova razmisliti šta savetujemo mladima – da li ih pripremamo za stabilne karijere ili za svet koji se brzo menja.

Ovaj pomak nije samo ekonomski. On je kulturni. Mladi danas rastu u svetu u kojem je veštačka inteligencija prisutna u svemu – od škole do zabave, od društvenih mreža do video-igara. Za mnoge od njih laptop postaje važniji od lopte. A za roditelje oblasti STEM (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika) često deluju kao sigurniji put, nego Sportska akademija.

Sport se tako suočava s pitanjem, koje nikada ranije nije morao da postavi: kako ostati privlačan generaciji, koja je odrasla u digitalnom univerzumu?

Na sreću, mogući manjak interesovanja, izazvan razlikama u zaradama i popularnosti, može se delimično kompenzovati upravo primenom veštačke inteligencije u trenažnom i takmičarskom procesu. Uz pomoć tehnologije moguće je postići više s manje uloženog vremena i energije.

Sport već prolazi kroz stratešku transformaciju. Uspon „digitalnog sportiste” – virtuelnog blizanca, koji odražava pokrete, snagu, potencijale i ranjivosti stvarnog igrača – pretvorio je trening u nauku zasnovanu na podacima. Treneri mogu da simuliraju opterećenja treninga, testiraju taktičke odluke i predviđaju rizik od povreda s preciznošću, koja bi donedavno zvučala kao naučna fantastika.

Sportista sve više postaje živi skup podataka, a tim sve više liči na primenjenu istraživačku laboratoriju. Lovci na talente, odnosno skauti, procenjivaće mlade sportiste ne samo po onome što jesu danas, već i po onome što simulacije i modeli predviđaju da bi mogli postati.

Konkurentska prednost postepeno se pomera od tradicije i instinkta ka analitici i eksperimentisanju.

Ipak, ako se ovaj tehnološki trend nastavi, pojavljuje se i jedan novi, za sport možda najopasniji trenutak – onaj u kojem se humanoidni roboti i ljudi takmiče za pažnju javnosti.

Da ovo više nije samo futuristička spekulacija pokazuje i događaj iz avgusta prošle godine: u Pekingu su održane Svetske igre humanoidnih robota, svojevrsna „robotska olimpijada”, na kojoj je više od 500 robota iz 16 zemalja učestvovalo u disciplinama kao što su fudbal, kik-boks, trčanje i gimnastika – uz prizore koji su istovremeno delovali impresivno i pomalo nadrealno. Pitanje za koje mnogi i dalje smatraju da je daleko od realnosti deluje sve bliže: šta će se desiti ako roboti postanu bolji sportisti od nas?

Da li je verovatno da će čovek u bliskoj budućnosti nadmašiti dostignuća teniskih velikana, kao što su Novak Đoković ili Rodžer Federer i Rafael Nadal? Teško. Da li će to pre uspeti roboti? Vrlo moguće.

U narednih pet do deset godina humanoidni roboti mogli bi nadmašiti ljude u pojedinim kontrolisanim sportskim okruženjima. Oni verovatno neće zameniti ljude sportiste u tradicionalnim takmičenjima, ali bi mogli stvoriti paralelnu arenu u kojoj se nacije takmiče kroz inženjering, a ne kroz biologiju i fiziologiju.

Da li bi navijači gledali utakmicu između američkih i kineskih timova robota? Verovatno bi. Ali da li bi u tome zaista uživali? To je mnogo manje izvesno.

Sport nije samo pitanje performansi. On je priča o ranjivosti, emocijama i mogućnosti neuspeha. Robot ne može da poklekne pod pritiskom niti da se iskupi posle greške. Ne može da oseti strah ili hrabrost. Drama, koja sport čini smislenim neodvojiva je od ljudske nesavršenosti.

Šumer i ovde ide korak dalje, dovodeći u pitanje uverenje da veštačka inteligencija ne može da zameni ljudsku procenu, kreativnost, strateško razmišljanje i empatiju: „Nisam siguran da više verujem u to.” Ako je to tačno, onda se pitanje ne odnosi samo na industriju tehnologije, već i na sport – upravo tamo gde smo do juče verovali da je ljudska nesavršenost njegova suština.

Ova tenzija dovodi do dileme o kojoj je nedavno pisao i u „Volstrit džornalu”: ko će osvajati buduća univerzitetska prvenstva u američkom fudbalu – univerziteti s najboljim sportistima ili oni s najboljim algoritmima?

To više nije šala.

Kako veštačka inteligencija postaje sve dublje integrisana u trening, regrutovanje i strategiju, linija između atletske izvrsnosti i tehnološke prednosti sve više će se brisati. Sportisti i timovi, koji ovladaju ovom integracijom mogli bi dominirati, baš kao što kompanije, koje ovladaju veštačkom inteligencijom dominiraju u svojim industrijama.

Ulozi za društvo mnogo su veći od samog sporta. Sport je oduvek bio deo nacionalnog identiteta, scena na kojoj se izražavaju i preispituju kulturne vrednosti. Ako veštačka inteligencija postane odlučujući faktor u sportskom uspehu, zemlje će se suočiti sa izborom: investirati u digitalnu infrastrukturu, koja podržava ljudski potencijal ili prihvatiti budućnost u kojoj će njihove sportiste – poput njihovih inženjera – da nadmaše nacije, koje to čine.

Budućnost sporta neće biti bitka između ljudi i mašina. To će biti bitka između društava, koja razumeju kako da ih kombinuju i onih, koja to ne umeju.

Pobednici će biti oni koji veštačku inteligenciju ne posmatraju kao pretnju tradiciji, već kao sledeće poglavlje u priči o ljudskom učinku.

Na samom kraju vredi se podsetiti i izvornog značenja same reči „sport”. Potiče od starofrancuskog desport – razonoda, zadovoljstvo, predah – odnosno ideja da se čovek na trenutak udalji od ozbiljnosti svakodnevnog života. Tek kasnije je sport dobio značenje organizovanog fizičkog nadmetanja. U tom smislu sport kroz veći deo svoje istorije nije bio bezgranična trka u fizičkim performansama, već prostor igre, radosti i utehe.

I upravo tu leži i jedna mala protivrečnost ovog teksta – slična onoj s početka priče.

Svaka rečenica o budućnosti, pa i ova, ostaje samo pretpostavka.

Na to je, na svoj način, ukazao i  jedan poznati američki trener koji je, na pitanje novinara kakav rezultat očekuje, odgovorio:

„Sva predviđanja su krajnje nepouzdana – posebno kada je u pitanju budućnost.”

Tako nekako.

*Stručnjak za informacione tehnologije, bivši reprezentativac u vaterpolu