Algoritmi ulaze u igru

Predrag Vraneš

Povodom članka „Golmanov strah od peterca”, objavljenog na sportskim stranama „Politike” u martu 2024, o ulozi i problemima s kojima se suočavaju golmani u vaterpolu, javio mi se jedan od naših najstarijih vaterpolo radnika Kotoranin Dragan Đurčić – matematičar, sportski entuzijasta i erudita. Komentarišući tekst, posebno se osvrnuo na deo koji se odnosio na veštačku inteligenciju (VI):

„Pre par dana čuo sam stav da veštačka inteligencija nema šta da traži u medicini i sportu, što apsolutno prihvatam. ”

Da li Đurčić danas misli isto nije glavna tema ovog teksta. To je više primer koliko su predviđanja, kada je u pitanju veštačka inteligencija, nepouzdana i kako se svet oko nas u veoma kratkom roku dramatično menja. Ljudi i preduzeća širom sveta ubrzano usvajaju veštačku inteligenciju, do te mere da čak i kreatori ove samotransformišuće tehnologije – softverski inženjeri – ostaju bez posla.

Veštačka inteligencija postala je centralna tema globalnog razgovora. Ona oblikuje način na koji radimo, učimo, komuniciramo i zamišljamo budućnost. Svaka industrija – od finansija do medicine, od proizvodnje i odbrane do zabave – redefinisana je algoritmima koji uče, predviđaju i optimizuju na skali s kojom se gotovo nijedan čovek ne može meriti.

Sport nije izuzetak. Uprkos rastu investicija u sportsku industriju, kao da se s primenom i uticajem veštačke inteligencije kasni ili je njena uloga nedovoljno vidljiva.

Veštačka inteligencija u sportskoj analitici koristi mašinsko učenje, kompjutersku analizu video-snimaka za praćenje kretanja igrača s izuzetnom preciznošću i podatke iz nosivih uređaja kako bi pružila uvid u realnom vremenu, dok automatizovani sistemi unapređuju kvalitet emitovanja. To omogućava optimizaciju performansi, personalizovanu obuku, prediktivnu prevenciju povreda, rano prepoznavanje znakova umora i poboljšan angažman navijača. Na taj način transformišu se strategija igre, otkrivanje i razvoj talenata, kao i upravljanje timom.

To je nesumnjivo korisno, ali istovremeno otvara i suštinsko pitanje: ko u sportu donosi odluke – sportista ili algoritam, koji ga vodi?

Baš kao što je i kolega Đurčić smatrao, uvreženo je mišljenje da je sport poslednji bastion čistog ljudskog učinka – domen u kojem su fizički talenat, posvećenost, istrajnost, naporan rad, disciplina, iskra inspiracije i emocije važniji od podataka i algoritama. Ali ta era kao da se završava.

Još početkom osamdesetih godina filozof sporta i bivši jugoslovenski košarkaš Ljubodrag Duci Simonović u knjizi „Pobuna robota” upozoravao je da moderni sport stvara „robotizovane sportiste”. Danas, u eri veštačke inteligencije, ta metafora dobija novo značenje.

Da postoji objektivna opasnost od dehumanizacije sporta pokazuju i aktuelni primeri iz Kine. Događaji o kojima su tokom 2025. izveštavali brojni svetski mediji, a koji se mogu videti i na Jutjubu, uključuju borbe robota kik-boksera i razna eksperimentalna i demonstraciona robotska takmičenja. U tim nastupima „igrači” su roboti, a agenti veštačke inteligencije deluju kao treneri.

Trenutni nivo igre humanoidnih robota u fudbalu procenjuje se na nivo dece od šest ili sedam godina, uz predviđanja ubrzanog razvoja i rasta kvaliteta igre. Kakav je nivo sposobnosti mehanizovanih trenera nije poznato, ali može da se očekuje da se aktuelni treneri s razlogom zabrinu. Da li će i dalje biti konačni autoritet ili će to postati VI kontrolna tabla?

Kako stvari trenutno stoje i s obzirom na obim i način primene VAR sistema, svi su izgledi da će se pred gotovo potpunom eliminacijom najpre naći sudije. Sudije u crnom – nekadašnjoj tradicionalnoj boji sudijskih dresova u fudbalu – mogle bi, ukoliko se ne čuju glasovi sve većeg broja protivnika šire primene tehnologije, da zamene „crne kutije”, popularni naziv za tehnološke sisteme, koji donose ključne odluke. Malo je događaja u sportu, koji izazivaju takve izlive nezadovoljstva publike kao loše sudijske odluke.

Suđenje uz pomoć visokotehnoloških sistema već je preoblikovalo dinamiku sporta, donoseći milimetarski precizne odluke u pojedinim situacijama u sportovima kao što su tenis, fudbal ili odbojka. Ovi sistemi su brzi, dosledni i nepristrasni – bez predrasuda, samo činjenice.

Zagovornici navijaju za uvođenje savršeno konzistentnih odluka, dok skeptici upozoravaju da skriveni algoritmi menjaju duh, izgled i osećaj igara, koje vole.

Navijači žele pravdu, ali i sistem, koji poštuje duh igre i strast, koju ona nosi, a ne onaj koji je secira kadar po kadar. Iako zamišljen kao plemenita ideja VAR nije u potpunosti osvojio srca navijača: kakva je korist od savršenih odluka ako se na njih čeka nekoliko minuta? Umesto vikanja, protesta i rasprave o sudiji – kao dela onoga što fudbal i druge sportske igre čini da su žive – sve češće imamo pozorišnu tišinu i čekanje na odluku mašine i dozvolu da se igra nastavi.

Donoseći presude iz nevidljive sobe kao da cilj igre postaje tehnologija, a ne njena spontanost, trenutno ushićenje i vibracija, uprkos neizbežnoj ljudskoj grešnosti.

Sve u svemu, svedoci smo gotovo filozofskih rasprava o tome da li u sportu treba insistirati na apsolutnoj preciznosti ili dozvoliti malim ljudskim greškama da ostanu deo njegovog šarma i magije.

*Autor je stručnjak za informacione tehnologije i bivši reprezentativac u vaterpolu