Srpsko rvanje, kao jedan od najuspešnijih sportova kod nas, dugo godina, pa čak i decenija, čekalo je da podigne glavu, da se približi samom evropskom i svetskom vrhu najuspešnijih reprezentacija. U vreme dok smo u svetskoj rvačkoj federaciji (Fila) imali našeg čoveka, Milana Batu Ercegana, dugogodišnjeg predsednika te federacije, i trojicu najistaknutijih sudija (Simić, Nišavić, Tabački), naše rvanje se iz godine u godinu grozničavo borilo za što bolji status. Zatim su posle sankcija nastupile „sušne” godine, da bi potpuni procvat i na neki način renesansu srpsko rvanje doživelo početkom ovog veka... Srbija je na prvo svetsko zlato, koje je u Oslu 1981. godine osvojio Refik Memišević, čekala pune trideset i tri godine. Davor Štefanek se u Taškentu 2014. godine popeo na najviše pobedničko postolje. Na novo olimpijsko zlato Srbija je čekala pune četiri decenije, pošto je Davor Štefanek u Riju, pre tačno jedne decenije, uspeo da ponovi fantastičan uspeh Momira Petkovića iz Montreala (1976).

Od 1992. godine, od Olimpijade u Barseloni, pa sve do igara u Atini, 12 godina kasnije, rvački savez je promenio samo trojicu selektora. Na „užarenu” rvačku stolicu i po jedan olimpijski ciklus radili su Sreten Damnjanović, legendarni Branislav Piperki i profesor Goran Kasum. Bile su to godine nemaštine, godine velikog iskušenja, u kojima se srpsko rvanje borilo za što bolji status. Od 1997. godine, kada je Aleksandar Jovančević uspeo da osvojio bronzanu medalju na prvenstvu Evrope, donese kakvu takvu nadu, pa sve do 2004. godine, nismo imali previše uspeha na međunarodnoj sceni. A onda dolaskom profesora Milorada Dokmanca, nastaje „zlatno” doba srpskog rvanja...

Pedantni statističari su izračunali da su u tom periodu, od 20 godina, dakle do 2024. godine, naši rvači osvojili čak 51 medalju! Računajući sva velika međunarodna takmičenja, evropska i svetska prvenstva kao i Olimpijade. Kruna dvodecenijskog napornog rada bile su Olimpijske igre u Riju, kada je Davor Štefanek postao olimpijski šampion.

Slobodno se može kazati da je profesor Milorad Dokmanac, koji nažalost više nema zapaženo mesto u srpskom rvanju, sa timom saradnika, uz ne baš lake uslove, uspeo da koncipira novu rvačku strategiju. Da sa mladim takmičarima ostvari rezultat koji će biti teško dostižan budućim generacijama. Može se slobodno kazati da su sa jasnom vizijom i strategijom, koja podrazumeva ogroman trud i rad, počeli da stižu prvi veliki rezultati.

Angažovanje prvog trenera stranca Bugarina Stojana Dobreva označilo je novu prekretnicu u našem najtrofejnijem olimpijskom sportu. Ali i pojavu prvih stranaca u državnom timu (Datunašvili, Kadžaja, Tibilov, Komarov...) Neki su ispunili očekivanja, neki su razočarali, ali dobar deo stručnjaka tvrdi da stiže novo vreme iskušenja za naše rvanje. Nedavno održano prvenstvo Evrope u Zrenjaninu, gde smo imali čak 15 takmičara i doživeli pravi rezultatski fijasko (bez ijedne pobede), opominje sve one koji danas rade u rvanju. Mlađi seniori bar zasada ne obećavaju baš puno. Od prvog takmičenja 2006. godine, na kojem su Akoš Korica i Kristjan Fris doneli prve medalje, bilo je uspona i padova, ali ne takvih kao nedavno u Zrenjaninu.

Na predsedniku Saveza Damiru Šabiću, saveznom treneru Vojislavu Trajkoviću i dabome borcima na strunjači je da nastave nisku uspeha. Da Srbiji donose nove medalje, mada će taj zadatak, imajući u vidu zaostavštinu, biti veoma težak. Ipak, treba verovati da su nova rvačka čuda moguća...

Žensko rvanje ima veću šansu

Pre nekih petnaestak godina, kada se muški tim probijao ka samom vrhu, žensko rvanje se našlo pred velikim izazovom. Nije bilo takmičarki, a ni klubova koji bi se ozbiljnije uhvatili ukoštac sa ozbiljnijim radom. Ipak, žensko rvanje u Srbiji je doživelo potpunu renesansu poslednjih godina. Pamte se katastrofalni periodi kada su naše dame na strunjači bile u totalno podređenom položaju: 42 borbe, isto toliko poraza. Ali dolaskom Dalibora Perovića mnogi kažu da kreće novo doba. Mnogi tvrde da će narednih godina žene donositi više medalja Srbiji od muškaraca...