Još se lopta nije ni zakotrljala na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu u fudbalu (SAD, Meksiko i Kanada, 11. jun – 19. jul), a ono je već izborilo sebi mesto u istoriji. Treći put uzastopno na najvažnijem turniru ne učestvuje Italija, četvorostruki svetski prvak!

Na Apeninskom poluostrvu su zbog toga već podneli ostavke predsednik saveza, šef reprezentacije i selektor. Dvojica poslednjih (Bufon i Gatuzo) bili su standardni reprezentativci kad su „azuri” poslednji put trijumfovali na Svetskom prvenstvu (Nemačka, 2006), dakle, preturili su preko glave i ono što je najteže.

Posle toga su Italijani prošli kao bosi po trnju na dva naredna šampionata. U Južnoj Africi 2010. su zauzeli poslednje mesto u grupi (zaostali za Paragvajem, Slovačkom i Novim Zelandom), a u Brazilu 2014. pretposlednje (iza Kostarike i Urugvaja, a ispred Engleske!?). U Rusiju 2018. i Katar 2022. nisu se probili. Najpre ih je zavila u crno Švedska, potom Severna Makedonija.

Nekada se smatralo da Italija kao da ima neku taliju i uvek se provuče. Kao da je sada đavo došao po svoje. Međutim, rezultati nisu ničiji ni poklon, ni kazna, nego je svako kovač svoje sreće. Istina, ona ponekad okrene leđa, ali drugi put skloni pod svoje skute. Tako su, recimo, 2021, u Londonu, „azuri” u finalu Evropskog prvenstva na penale pobedili Engleze, a pre toga, u polufinalu, na isti način, Špance.

I do zvanja svetskog prvaka poslednji put su došli s bele tačke (protiv Francuza). To je ona utakmica što se bolje pamti po tome što je Zidan isključen zbog istanjenih živaca (na tanak led ga je namamio Materaci), nego po igri. U senci je ostala osmina finala u kojoj su Italijani izbacili Australijance s 1:0 u poslednjem minutu golom iz penala. A najstroža kazna je dosuđena, jer je, u potpuno bezopasnoj situaciji, lopta, blizu bočne linije kaznenog prostora, pogodila australijskog igrača u ruku uz telo.

Zbog zvučnog imena u svetu fudbala za Italiju je njen treći uzastopni neuspeh katastrofa, a za ostatak planete riplijevski slučaj. Ali, to ne treba da se smatra za senzaciju. Već dugo svet nema velike timove, ni fudbalske velemajstore, pa ih nema ni Italija.

Na primer, Brazil, petostruki svetski prvak, pojam fudbalske umetnosti, plasirao se tek kao peti u južnoameričkoj grupi. Nemačka ga je 2014. na šampionatu sveta u njegovom dvorištu, potukla čak sa 7:1, a na naredna dva prvenstva nije izašla iz grupe.

S druge strane sistem takmičenja otvara i mala vrata. Švedska je zaobilaznim putem stekla mesto na Svetskom prvenstvu. U kvalifikacijama je bila poslednja u grupi, a priliku za popravni je dobila kroz Ligu naciju, jer su bolje ekipe od nje na uobičajen način došle do vize.

Bosna i Hercegovina je ostvarila podvig. Svako bi se dičio da izbaci Italiju, pogotovo, ako je gubio na početku. Međutim, „azuri” su veći deo utakmice morali da igraju s igračem manje zbog isključenja i to u gostima. Na Apeninima su neki i digli glas protiv Francuza Tirpena što je priznao izjednačujući gol BiH.

Italija, kakvu zamišljamo na osnovu prošlosti, i pod takvim okolnostima bi morala kao pobednik da ode iz Zenice. Ali, ko je od njenih igrača danas uzor? Nema ga ni u ostalim reprezentacijama, mada čitave firme rade na tome. Kristijano Ronaldo s 41 godinom i Mesi s 38 još se spominju kao dobar danak u godini.  

Dizanje tegova je već dugo važnije od driblinga, vraćanje lopte nazad od šuta na gol, čekanje na protivničku grešku (kao na onu koju je napravio golman BiH posle koje je Italija povela) taktički pametnije od pokušaja da se stvori šansa sopstvenom akcijom…

Srbija, koja je posle dva uzastopna učešća na svetskim prvenstvima (na oba je, doduše, prošla kao bos po trnju), još jesenas je videla svoje dobro jutro, zbog čega jadikujemo nekako u sebi, ima šta da nauči i od pobednika i od poraženog. Od Bosne i Hercegovine što joj nije „bila čast da igra protiv jedne Italije”, nego je ušla u okršaj da je izbaci. Srbija, naprotiv, stalno ostaje nedorečena, kao da se plaši da čačne mečku.

Lavovski teret kod komšija su podneli igrači, koji još nemaju 20 godina. Naši stručnjaci bi ih, ma koliko ta „deca” bila talentovana, čuvali za ko zna kad („da ne sagore prerano”). I svoj trenutak nikada ne bi dočekali. Ko je pravi igrač vidi se još u podmlatku. Niko nije postao as u 30. godini.

Italija je primer da idealni uslovi (novac nije problem, slavna tradicija, jaka liga, država se, za razliku od naše, nije raspadala, itd) nisu dovoljni. Njihovi klubovi, kao i svi na Zapadu, gomilaju igrače sa svih strana sveta, a ne stvaraju svoje. Čije ime od današnjih „azura” zveči? Uopšte, koji fudbaler u novije vreme može da se uporedi s Peleom, Krojfom, Bekenbauerom ili, da se zadržimo na Italiji, s Riverom, Macolom i Rivom, a oni su bili ista generacija.

Kad takve zemlje, u kojima fudbal živi u izobilju, ne mogu fudbalskom alhemijom da dođu do zlata, šta možemo mi s praznim epruvetama? Pa, isto što će morati i oni: da se rudarski radi dok se ne nađe zlatna žica, a onda da se grumenje mukotrpno i dugotrajno ispira.

Učesnici Svetskog prvenstva

A grupa

Meksiko

Južna Afrika

Južna Koreja

Češka

 

B grupa

Kanada

BiH

Katar

Švajcarska

 

C grupa

Brazil

Maroko

Haiti

Škotska

 

D grupa

SAD

Paragvaj

Australija

Turska

 

E grupa

Nemačka

Kurasao

Obala Slonovače

Ekvador

 

F grupa

Holandija

Japan

Švedska

Tunis

 

G grupa

Belgija

Egipat

Iran

Novi Zeland

 

H grupa

Španija

Zelenortska Ostrva

Saudijska Arabija

Urugvaj

 

I grupa

Francuska

Senegal

Irak

Norveška

 

J grupa

Argentina

Alžir

Austrija

Jordan

 

K grupa

Portugalija

DR Kongo

Uzbekistan

Kolumbija

 

L grupa

Engleska

Hrvatska

Gana

Panama