Tri diplomatije u „jedinstvenoj Bosni"

Da li ste primetili da su ministri spoljnih poslova BiH decenijama sve sami Bošnjaci s muslimanskim imenima – Haris, Muhamed, Irfan, Elmedin? Nigde, recimo, nekog Miloša, Dušana, Aleksandra, ali ni Ante i Mate, ili tek za lek. Čudno, ali još je čudnije da se iz Banjaluke zbog toga ne bune, iako žustro i promptno reaguju i na sitnije nepravde.

Da biste videli kako stvari stoje u BiH ne morate da odete na lice mesta ni da putujete između Sarajeva Banjaluke i Mostara, a da vam ipak mnogo šta ostane nejasno. Dovoljno je da sedite negde u inostranstvu i pratite spoljnu politiku BiH pa da uočite da tu ne postoji tri u jedan, nego tri u tri. Sve što izjave ili urade Bećirović i Konaković istog dana demantuje srpska, ponekad i hrvatska strana: „To nije stav Predsedništva, ni Saveta ministara.” Kao što i nije.

Ali nije ni čudo što tako biva, jer Muslimani (Haris Silajdžić, Irfan Ljubjankić) i Bošnjaci (Muhamed Šaćirbegović, Zlatko Lagumdžija, Bisera Turković, Elmedin Konaković) decenijama drže kadrovski monopol na to ministarstvo, još od 1990, iako je međustranački dogovor pobednika na prvim izborima bio da se ministri u tom resoru menjaju, a isto je bilo predviđeno i posle Dejtona. Međutim, od 10 ministara spoljnih poslova BiH samo dvojica su bili Srbi (Mladen Ivanić, Igor Crnadak), jedan Hrvat (Jadranko Prlić) i jedan Jevrejin (Sven Alkalaj).

Ako dodamo da je Lagumdžija na toj poziciji bio u dva mandata, onda dominacija predstavnika jednog naroda postaje još izrazitija. A koliko je ovo ministarstvo važno, ukazuje da su u velikom broju država ministri spoljnih poslova istovremeno i potpredsednici vlade ili drugi po rangu uz premijera. Naposletku, ali još važnije, spoljni poslovi su po izvornom Dejtonu jedno od jedina tri ministarstva u Savetu ministara, što znači zajednički, pa bi trebalo da budu sinteza ili rezultanta spoljnih interesa tri naroda u dva entiteta. Ali, opet, po Ustavu spoljnu politiku BiH vodi tročlano Predsedništvo, a ministarstvo je samo „pomoćni organ”. No, pošto ovaj kolektivni organ na čelu države najčešće nema konsenzus gotovo ni o jednom spoljnopolitičkom pitanju, ministarstvo može samo da obavesti medije, ambasade, inostranstvo, da naprosto „BiH nema stav”. I kraj priče.

Međutim, ne biva tako, nego ministar spoljnih poslova, u pravilu Musliman, vodi muslimansku spoljnu politiku i ne obazire se na razroke stavove komšija. Štaviše, još ih i naruže kad ga demantuju. Kako se utemeljila takva praksa suprotna političkim principima ravnopravnosti i tradiciji zemlje s tri konstitutivna naroda još iz socijalističkog perioda? Iako matori bosnoljubi vole da pričaju kako se u ta dobra vremena u Bosni nije znalo ko je koje nacije, komunistička vlast je kadrirala striktno poštujući nacionalni ključ. Ako je Hrvat Branko Mikulić bio na čelu SKBiH, Musliman Hamdija Pozderac bio je na čelu republičke Skupštine, a Srbin Milanko Renovica na čelu Vlade. U nacionalnu slagalicu bile su uključene i funkcije u saveznim organima SFRJ, ali i u opštinama, preduzećima, na klinikama, fakultetima.

Začudo, iako su nacionalni principi kadrovske politike ostali, do promene je došlo upravo u vreme vlasti nacionalnih stranaka. Prvi je to prekršio, a ko bi drugi, Alija Izetbegović, koji o svom odlasku na Konferenciju kongresa islamskih zemalja nije ni obavestio kolege u sedmočlanom Predsedništvu. Ali, pravi početak bio je Harisa Silajdžića na čelu diplomatije BiH. Za Muslimane je dobro obavio posao zato što je više nego dobro odgovarao slici Muslimana kakvu je Zapad hteo da pošalje u svet.

„Evropski musliman”, bez galabije i ahmedije, bez brade, bez mejtefa, bledolik, u skupom odelu, urbanih manira, doktorirao na temu albansko-američkih odnosa. Krstario je po evropskim prestonicama i svugde je srdačno dočekivan, širio je muslimansku istinu o „građanskoj Bosni”, te budio nade ratnog Sarajeva da oružana intervencija SAD protiv Srpske samo što nije, ali u njega se sam nije vraćao čitavu godinu. Štaviše, o svojim potezima nije obaveštavao ni Vladu u kojoj je bio ministar, ni Predsedništvo, koje je bilo ustavno nadležno za spoljnu politiku, nego samo privatno – Aliju. Uz to, sin imama begove džamije i do 1990. šef kabineta reis uleme, u muslimanskim masama postao je popularniji od Alije, pa ga je ovaj povukao „naviše”, na nezahvalno mesto premijera. Istina, i Srpska je imala svog ministra Buhu, a spoljnim poslovima mahom su se bavili predsednik Karadžić i potpredsednik Koljević, ali je njihove glasove Zapad nerado slušao.

I posle Dejtona je ostalo da za ministra spoljnih poslova BiH Zapad hoće Muslimane/Bošnjake, a i da oni opet od početka rata rešenje traže na drugoj strani okeana, a ne na bosanskom terenu, odnosno da za Srbe i Hrvate nema vajde da koriste pravo na nacionalnu rotaciju. Prelomno je bilo kad se otkrilo da Mirsada Čolaković, ambasadorka BiH u Holandiji, poverljivu diplomatsku poštu ne šalje predsedavajućem Predsedništva Mladenu Ivaniću nego svom stranačkom šefu Izetbegoviću. Ambasadorka je posle Ivanićevog nemoćnog protesta nastavila. Njena „kolegica” u Zagrebu Bisera Turković koja je ratne 1993. pravila dokumente za mudžahedine u tranzitu za srednju Bosnu, postala je 2019. čak šefica diplomatije BiH, a kao penzionerka najviše voli da se druži s dervišima u tekiji na Kovačima. Njeno poslednje oglašavanje bilo je javno lelekanje povodom suđenja generalu Sakibu Mahmuljanu, nadležnom za ugošćavanje mudžahedina koji su bukvalno klali srpske zarobljenike kod Vozuće. Smirila se tek kad je njen ahbab Sakib pod pravosnažnom presudom strugnuo na lečenje u Tursku, gde mu se gubi trag. Eto, takva je zastupala i interese Srba u inostranstvu, a tako i prethodnici i naslednici, uključujući i aktuelnog Elmedina.

Postoji i mreža diplomatsko-konzularnih predstavništava (DKP) po svetu koja bi trebalo da su podređena ministarstvu, ali kako su Mirsada i Bisera Turković prošle nekažnjeno, a potonja je još i unapređena, taj model se proširio i na sve ambasade. Prvobitno je bilo predviđeno da se u svim prestonicama ambasadori BiH rotiraju po nacionalnom ključu, ali se brzo ispostavilo da srpski ili hrvatski ambasadori u islamskim zemljama osećaju „kao krmad u Teheranu”, kao i obratno.

Tako se ustalilo da npr. Bošnjak ide u Saudiju, Srbin u Grčku, Hrvat u Vatikan, itd., mada ima i dosta izuzetaka. Ali, svaki ambasador sarađuje sa svojim nacionalnim članom Predsedništva BiH, koji ga uostalom i predlaže, praktično i imenuje za tu funkciju, a postoji i direktna horizontalna koordinacija. Sa ministarstvom i ministrom inostranih poslova održavaju uglavnom materijalno-tehničku i protokolarnu saradnju. Ukoliko je iste nacije, utoliko i više od toga, a pošto je najčešće Bošnjak i ministarstvo locirano u Sarajevu, to su se u njemu, tokom decenija na razuđenim administrativnim i pomoćnim poslovima, nagurali pripadnici jedne nacije, što enterijeru ove institucije daje orijentalni šmek odgovarajućih mirisa, ukusa, boja, odnosa, manira, vokabulara. Pravo muslimansko ministarstvo.

Srbi i Hrvati uspostavili su paralelne diplomatske linije, a Srpska ima i razuđenu mrežu paradiplomatskih predstavništava po svetu – od Beograda i Moskve, preko Beča, Pariza, Štutgarta, Soluna, Tel Aviva, i ne pokazuje veliko interesovanje za čelnu funkciju u ovom značajnom resoru Saveta ministara BiH. Najzad, postoji i interna trgovina neupadljivim mestima u manje važnim ambasadama (ministar savetnik, podsekretar, ataše, prvi sekretar), u kojoj ljuti politički protivnici razmenjuju privatne usluge: „ti meni mog tamo, a ja ću tvog onamo”. Bosnoljubi bi ovaj rad „po ućinku” ili „ućinim ja tebi, ućiniš ti meni” mogli uzeti kao dokaz da zajednička diplomatija BiH ipak živi, makar i na margini.

Kažu da je spoljna politika jedne zemlje izraz njene unutrašnje politike, a važi i obrnuto. Bar u Bosni su u potpunom skladu. Kakva država, takva joj i diplomatija. „Nemoguća država, pa i nemoguća diplomatija”, piše Darko Tanasković. Zapad je, međutim, istinu o BiH prihvatao onakvu kakvu su prezentovali visoki predstavnici za BiH u SB UN, a znamo na kojoj su, uvek istoj, strani bili. Šmit u tolikoj meri da je jednu stranu pokušao da ukine. Nije uspeo zahvaljujući lideru Srpske. Dodik je žrtvovao figuru da bi dobio nadmoćnu poziciju u kojoj su Bošnjaci ne samo u Moskvi i Pekingu, nego i u Vašingtonu postali donji. Uostalom, ako hoće da jedinstvena BiH iz njihovih snova ima tri diplomatije, neka im bude.

*Profesor